Emanuel Tod: Propast Zapada i tvrdoglavost Istoka

U Ukrajini se sukobljava oligarhijsko "Selo Vašington" sa Rusijom kao predstavnicom klasičnog koncepta suvereniteta. Povremeno s crnim humorom, autor rezignira nad "nihilizmom Amerike i Ukrajine, suicidom Evrope, ratnom euforijom Skandinavaca i smešnom histerijom Velike Britanije". Rusiju niti hvali, niti je to knjiga o njoj. Svejedno su ga francuski mediji optužili "da je naseo na rusku propagandu". Nemački ćute, ozbiljnijih recenzija nema, ali se knjiga dobro prodaje uprkos toga. Ili zbog toga.

"Moji profesori su Marks i Veber, ne Klauzevic i Sun Cu", kaže Tod na jednom mestu. I njemu je jasno da danas mora da se brani svako ko dovodi u pitanje uobičajene medijske sintagme o "ratu koji se nije mogao izbeći", o "sudbinskom" sudaru dobra i zla na matrici visokih vrednosti slobode, demokratije i ljudskog dostojanstva.

U rat nas je uvela pohlepa za moći, tvrdi Tod. Ona ruska je ograničena, od svojih nosilaca jasno definisana, istorijski prepoznatljiva i utaživa. Pohlepa američkog "Bloba", nadimka za "Selo Vašington" kao vrha oligarhijske piramide SAD, je naprotiv ničim omeđena, istorijski nerazumljiva jer se prvi put javlja u toj formi i, najgore, neutaživa.

"Protestanti" svi?

Iza političkih mentaliteta današnjice stoje istorijski kulturni, religiozni i moralni sistemi koji su stabilizovali predstave velikih grupa/naroda i nacija. Ono što se očekuje od politike, ne stoji u izbornim programima partija, već u življenom istorijskom nasleđu.

Klasično delo takve škole mišljenja je Veberova knjiga (1904) o rađanju "duha kapitalizma" iz protestantske etike. To je mesto na kome Tod počinje svoj esej o "propasti", ili bolje propadanju Zapada, jer se ovo drugo referiše na proces, ne na trenutak.

"Propadanje" SAD, a to je glavna tema Todove knjige, ne znači da će one prestati da funkcionišu kao država. To samo znači da su one, kroz volju za moć uske vladajuće elite (Blob) uspele da internacionalizuju svoju unutrašnju krizu. Ubuduće će svet bolovati zajedno s Amerikom, potpuno nebitno stoji li neko uz Ameriku ili je protiv nje.

Kriza Amerike je postala kriza sveta. Ko voli Ameriku, može početi da očajava. Ko je ne voli, takođe, jer njena moć da jednako lomi saveznike i protivnike ostaje nesmanjena. Tod (s.212): "Čitav Zapad – a to je politička i kulturna, ne geografska kategorija – nestaje u američkoj crnoj rupi."

"Propast države" ne označava danas nestajanje neke države – samo njeno osiromašenje, anomiju, nestanak solidarnosti i društvene kohezije.

Marksov doprinos knjizi je predstava o pravičnoj raspodeli i političkoj participaciji. Razumno pravičnoj, ne diktatorski komunističkoj. O onoj vrsti pravičnosti koja bi odgovarala evropskoj socijaldemokratiji posle Drugog svetskog rata, kapitalističkim teorijama države blagostanja, ili klasičnim postulatima američke revolucije iz 18. veka (no taxation without representation).

Veberov doprinos knjizi je status religije. Problem je, kaže Tod, što je opstanak tako opisanog sistema (razumne) pravičnosti osiguravala religija. Ne religija kao crkva, vera, ili služba božja. Samo moral koji se iz religije kao sekularizat prebacio u kulturu, društvene norme, političke sisteme, u očekivanja glasača, ili spojnopolitičke ambicije neke zemlje, te nevidljiv tamo nastavio da deluje.

Iza tehničkog, ekonomskog i političkog uspona Sjedinjenih Država, Zapada, zapadne i centralne Evrope, iza uspeha njihovih kultura koje su dugo i na drugim stranama (Japan, Južna Koreja, Singapur, Južna Afrika...) doživljavane kao standard i ideal, stajao je – protestantizam. Protestantska religija – preslikana u protestantski moral – preslikan u opšti moral – preslikan u predstavu o disciplinovanom, neumornom radu kao vrhunskom ispunjenju individue.

"Austrija je protestantska zemlja", tako bi nemački sociolog Rajnhold Krel počinjao svoje predavanje o "duhu kapitalizma". U tu klopku bi odmah upao neko s primedbom da je Austrija katolička zemlja, koja je svojevremeno pobila dosta protestanata da bi ostala katolička. Ona je po mentalitetu protestantska, jer se drži meritokratskog sistema, odgovarao bi profesor. Ni Srbija nije manje protestantska.

Nulta religija, nulti moral, nulto sećanje

Todova klasifikacija: SAD su imale period žive protestantske religije (18-19. vek), onda period "zombi-protestantizma" (do kraja šezdesetih godina prošlog veka), kad su važile njegove vrednosti, ali bez konkretne vere. Od sedamdesetih počinje proces "nultog protestantizma", gde više nema ni jednog, ni drugog – ni religije, ni njenih sekularizovanih vrednosti.

Od 2015-2016. Amerika je zakoračila u "nihilistički period", u kome jedna mala oligarhijska grupa, bez uvažavanja realnosti, donosi nepredvidljive odluke. "Skoro po principu slučajnosti", tvrdi Tod.

Tod (322): "Ako želimo da predvidimo strateške odluke Sjedinjenih Država, moramo se pod hitno odreći aksioma racionalnosti. Sjedinjene Države više ne traže spoljnopolitičke dobitke tako što procenjuju troškove i rizike. U Selu Vašington, u doba nulte religije, prvi impuls je uvek vojni."

Nacionalne države su vezane kulturom, vrednostima, moralom i nošene srednjom klasom. Nema jake srednje klase, nema stabilne države, klasični aristotelovski postulat. Današnje Sjedinjene Države nemaju više ništa od toga, kaže Tod. Njihova politička oligarhija, "Blob" više ne predstavlja nikog osim sebe, svoju grupu. (Blob = bio-forma velike gustine, na primer ameba, ili fleke od majoneza.)

U SAD se dogodilo ono isto što se sada događa i u zapadnom delu EU: S jedne strane političke elite koje odbijaju da budu nečiji predstavnici, s druge glasači koji odbijaju da ih neko predstavlja.

Vašingtonski Blob je pokretan čistom dinamikom koja se projektuje na spoljni svet i mutira u sklonost za vojnu moć i rat, tvrdi autor. "Blob za orijentaciju više nema sisteme kao religiju, moral ili istoriju. Njihova svest je lokalna, seoska. Ljudi koji čine najmoćniju grupu na svetu ne pripadaju više niti jednom setu ideja koji ih nadilazi kao individue. Oni reaguju samo na impulse svoje lokalne grupe. Nemaju nikakve intelektualne ili ideološke veze van svog kruga. Konflikti su u njihovom interesu."

Mir, šta to beše?

I zato će Zapad izgubiti rat u Ukrajini, zaključuje Tod. Kao i kod kraja Hladnog rata, kad Zapad nije pobedio, nego je Sovjetski Savez implodirao, tako sada u Ukrajini neće pobediti Rusi, nego će doći do implozije Zapada.

Tod piše tako dobro, a ništa od njega nije prevodjeno na srpski. Neka zato ovde progovori sam.

Za čitaoce RTS-a je izabran odlomak iz Todovog pogovora nemačkom izdanju, stranice 325-330:

"Slepilo za nuklearni rizik nije jedino. Ima ih nekoliko, u osnovi još neobičnijih, koji samo potvrdjuju nihilističku komponentu zapadnog stava. Drugo i zapanjujuće slepilo bi bilo ovo: Mogućnost mira se od strane naših političara negira tako oštro, kao da je prava pretnja mir, a ne termonuklearni sukob. Rusi ponavljaju, opet i opet, kako nemaju nameru da vojsku šalju van Ukrajine. Za jednog istoričara ili demografa, to je nepobitna činjenica. U gostovanju na jednoj francuskoj televiziji sam imao priliku da evropske političare, novinare i akademike nazovem mentalno "poremećenim", jer veruju da Rusija ima nameru da ekspandira na Zapad. Rusija, zemlja usred ozbiljnog procesa depopulacije, zemlja koja ima problema da sa svojih 144 miliona stanovnika zaposedne vlastitih 17 miliona kvadratnih kilometara, neće nikuda. Iste one elite koje juče nisu bile u stanju da predvide da će Moskva krenuti u rat (iako je Rusija jasno i glasno rekla da neće prihvatiti ulazak Ukrajine u NATO), danas nisu u stanju da sebi predstave kako Rusija posle toga hoće mir. Ne zato što je dobra i draga, već zato što je on u njenom interesu.

Rusija neće popustiti u Ukrajini. Evropa nije ugrožana ni na jedan način. Mir je moguć.

Istražiću glavne razloge, koji i pored očiglednih činjenica – s jedne strane totalni rizik u slučaju dalje eskalacije, s druge potpuno odsustvo rizika za zapadnu i srednju Evropu u slučaju prihvatanja neutralnog statusa Ukrajine – postizanje mira čine nemogućim.

Nemogući mir, za sada

Po metodskom pristupu, ovo je knjiga apsolutno zapadnog, ali ne ideološki kompromitovanog istoričara. Najpre ću se pozabaviti ruskom perspektivom. Opisaću šta po meni Rusi misle, i to metodom čiste logičke rekonstrukcije, bez posedovanja bilo kakvih ličnih ili direktnih informacija iz Kremlja. Kako je NATO stalo podizao svoj angažman, tako je i Rusija korigovala svoje cljeve. Neutralni status Ukrajine i aneksija Donbasa više nisu jedini ciljevi Moskve. Delimično zaposednute oblasti Zaporišje i Herson su anektirani.

Sad su odlučujuća tri nova elementa koja idu preko toga.

Prvo, Odesa. Nastojanja britanskih službi, da odatle organizuju napade mornaričkim dronovima na rusku flotu u Sevastopolju, sada pokazuju Rusima da bez osvajanje Odese nema sigurnosti za njihovo vojno prisustvo na Krimu. Na ranije ruske ratne ciljeve sada je dodano i presecanje Ukrajine od izlaska na Crno more.

Drugo, zapadno oružje dalekog dometa. Snabdevanje Ukrajine dalekometnim raketama sada primorava Rusiju na dalja gutanja teritorija, što će ih voditi do Dnjepra.

I naposletku, takvo podizanje ratnih ciljeva je za Ruse postalo nezaobilazno zbog trećeg, odlučujućeg elementa, koji je u međuvremenu napredovao do aksioma ruske spoljne politike: Da je Zapad nepouzdan. Nijedan ugovor u smislu stvaranja trajnog mira neće više umiriti Moskvu. Rusi smatraju mogućim da bi političke i vojne investicije NATO-a u Ukrajini u svakom momentu mogle biti reaktivisane, bez obzira na potpise. Samo uspostavljanje "tehničke" i konačne pozicije moći ih štiti od daljeg proširenja NATO-a.

Da sumiramo kako ruski ratni ciljevi izgledaju ovog trenutka: Osvajanje leve obale Dnjepra i Oblasti Odesa, ustoličenje "prijateljskog" režima u Kijevu.

Moj model poseduje dve nepoznate. Nemam nikakve ideje kako Rusi vide sudbinu Zapadne Ukrajine oko Lavova. Imaju li nameru da taj deo "otkinu" i prepuste Zapadu, kako bi preostalu "nezavisnu" Ukrajinu oko Kijeva sačuvali od uticaja intenzivnog nacionalističkog prostora zapadne Ukrajine? Moram reći, to bi bio potez pun ironije, prepustiti NATO-u upravu nad tim grozničavo aktivnim regionom. Ali iskreno, nisam spreman da u geopolitičkim spekulacijama razazanam trunku humora.

Druga nesigurnost u mojim kalkulacijama tiče se baltičkih država. Dve od njih, Estonija i Letonija, imaju značajne ruske manjine, koje tretiraju vrlo loše, dok treća, Litvanija, blokira ruski pristup enklavi Kalinjingrad. Rusi bi mogli da dođu u iskušenje da ih disciplinuju, ako ni zbog čega drugog, onda da bi pred Evropljanima demonstrirali nepouzdanost Amerikanaca i više propagandni nego efikasni karakter NATO-a. Lično ne verujem u to. Rusi ne igraju poker, nego šah. Da ne diraju Baltiše, i pored njihovih toliko smešnih koliko nepodnošljivih provokacija, to bi za Ruse bila možda najbolja prilika da Evropi signalizuju želju za mirom. Takva hladna, emocija lišena diplomatija je u ruskom stilu. Svejedno ostaje tajna – koliko daleko je Baltik spreman da ide u ratnim igrama, i dokle će Rusi to tolerisati.

Dajte da zaokružimo ove spekulacije o ruskom razmišljanu sa jednim otvorenim pitanjem (knjiga je napisana pre Trampove pobede, prim. V.K.) i jednom pouzdanm tvrdnjom. Spekulacije o diplomatskim posledicama Trampove pobede i njegove navodne spremnosti da sa Rusima postigne brzi mir, su apsurdne. Rusi to znaju, i Rusi to kažu. Oni znaju da preko puta njih stoje SAD, ne njihov predsednik. Istinitost takve tvrdnje moguće je dokazivati skoro matematički, kao jednačinu prvog reda s dve nepoznate. Ako je jedan od "principa" diplomatije SAD nepouzdanost u savezima, tako je komplementarni princip ruske diplomatije pouzdanost. Trump je prema Rusima manje neprijateljski nastrojen i u nekom svom napadu fantazije bi mogao da im ponudi dosta toga. Ali Trump je istovremeno radikalno proizraelski, stoga prema Iranu nepopustljivo neprijateljski. Pretpostavimo dakle, da je Tramp spreman na ustupke Rusiji, dok istovremeno udvostručuje agresivnost prema Iranu, kao što je već učinio u maju 2018 kad se jednostrano povukao iz nuklearnog ugovora potpisanog s garancijom UN-ove atomske agencije. Iran je danas, još i više nego 2018, stabilno pouzdani saveznik Rusije. Dve zemlje razmenjuju vojnu tehnologiju. Rusija će prema Iranu ostati lojalna, dakle s njim solidarna. U posledici, SAD pod Trumpom bi i dalje tretirale Rusiju kao glavnog neprijatelja.

A sada pouzdanost. Vratimo se razmišljanju o verovatnim ruskim ciljevima – osvajanje leve obale Dnjepra, Oblasti Odesa i uspostavljanje "prijateljskog" režima u Kijevu. Za stratege u Vašingtonu su takvi ciljevi neprihvatljivi. Njihovo ostvarivanje bi istina zadovoljilo ruske bezbednosne predstave, i ništa više od toga. Ali SAD bi to videle kao egzistencijalnu opasnost po svoje globalne interese daleko van onih čisto vojnih. U ovoj knjizi sam istražio, kako je opadajuća moć SAD, u povlačenju posle ekspanzionistike faze (1990-2007), namamljena u stratešku klopku od strane režima u Kijevu. Zapanjujuće je kako su Sjedinjene Države lako dopustile da na dva fronta – u Ukrajini i Izraelu – budu uvučene u krvave ratove, koji samo pogoršavaju njihov status svetske sile. I nisu uvučeni od neprijatelja, već od vlastitih radikalizovanih saveznika koje su dobrim delom sami uobličili. Ostvarivanje ruskih ciljeva bi za čitav svet bio dokaz nesposobnosti SAD da podrže ukrajinske saveznike, uz to otkrili i svoje industrijske slabosti da proizvedu dovoljno oružja. To bi dalje bio dokaz vojne nekompetentnosti SAD, jer je propala ukrajinska kontraofanziva iz leta 2023. planirana i osmišljena iz Pentagona. Rekao bih da je tada, 2003, armija Sjedinjenih Država otkrila šta je rat koji nije "kolonijalne" prirode, već protiv protivnika na sličnom stepenu snage, potpuno drugačije nego u slučaju Srbije, Iraka, ili Avganistana. Verujem da sam iz ruskih izjava tokom 2024. "uhvatio" njihovo olakšanje, kad su shvatili da su tehničke karakteristike američkog oružja inferiornije od pohvala koje su ga pratile. Mir po ruskim uslovima bi za SAD značio ozbiljan gubitak prestiža, odsvirao kraj američke epohe, a dolar poslao u slobodni pad, što bi ugrozilo američku sposobnost da žive od rada drugih na ovoj planeti. Biti ismejan u geopolitici, to je prestup za koji je kazna smrt.

Kao što sam u poslednjem poglavlju objasnio, SAD su od 2008. napustile planove da vojno kontrolišu svet. Još ih jedino zanima kontrola nad vazalima. Njihov ograničen, ali egzistencijalno neophodan cilj je od tada održavanje imperije koju su stvorili posle 1945: Kontrola nad Zapadnom Evropom (danas proširena bivšim pro-sovjetskim zemljama iza Gvozdene zavese), nad Japanom, Južnom Korejom i Tajvanom. Koncentracija zapadnih industrijskih resursa na tim teritorijama je spektakularna. Neravnoteža unutar trgovinske bilanse "zajedničkog Zapada" izmedju Amerike i država pod njenom kontrolom (450 milijardi dolara) je relevantnija nego ona sa Kinom (279 milijardi).

U kontroli vazala odlučuje se materijalno preživljavanje SAD. Recimo da Rusi postignu svoje ciljeve u Ukrajini, i onda stanu, čime izostaje dalja ekspanzija na Evropu. Postavilo bi se pitanje: "Šta? Nije bilo nikakve pretnje, podržavali smo Ukrajinu bez razloga!". To bi ugrozilo osptanak NATO-a. Time bi veliki američki strah postao stvarnost: Pomirenje između Nemačke i Rusije. Zato je za američke interese ključno da rat mora da ide dalje, ne da bi se spasila ukrajinska "demokratija", već da bi se održala kontrola nad Zapadnom Evropom i Istočnom Azijom."