Džimi Karter preminuo u 101. godini

Džimi Karter je bio najstariji živi predsednik SAD svih vremena.

Poslednjih godina lečio se od agresivnog oblika melanoma, sa metastazama na jetri i mozgu.

Karter centar je u februaru 2023. saopštio da će bivši predsednik, nakon niza boravaka u bolnici, prekinuti dalje lečenje i preostalo vreme provesti na kućnoj nezi. 

Njegovo poslednje javno pojavljivanje bilo je na sahrani njegove supruge Rozalin u Plejnsu, gde je sedeo u prvom redu u invalidskim kolicima.

Karter je poslednji put fotografisan ispred svoje kuće sa porodicom i prijateljima dok je posmatrao nadletanje aviona, održano povodom njegovog 100. rođendana.

Džimi Karter je 1946 diplomirao na Američkoj Pomorskoj Akademiji, i pristupa mornarici gde je služio u podmornicama. Nakon očeve smrti 1953. napušta mornaricu i vraća se u Džordžiju gde preuzima porodični posao uzgajanja kikirikija, i uspeva u nameri da proširi posao.

U tom periodu je bio motivisan da podrži napore afroameričke manjine u cilju uklanjanja rasnih prepreka i podržao je u to vreme rastući pokret za građanska prava (engl. Civil rights movement).

Pre nego što je postao predsednik, služio je kao član senata Džordžije od 1963. do 1967, i kao guverner Džordžije od 1971. do 1975. godine.

Na izborima za predsednika SAD 1976. je učestvovao kao autsajder, i bio je relativno nepoznat van svoje savezne države, međutim uspeo je da dobije nominaciju Demokratske partije na preliminarnim izborima, i da tesno pobedi tadašnjeg predsednika Džeralda Forda. 

Bio je predsednik od januara 1977. do januara 1981. godine.

Drugog dana svog predsedničkog mandata je amnestirao sve koji su izbegavali regrutaciju za Vijetnamski rat izdavanjem proglasa 4483, i tokom njegovog mandata je uveo dva nova ministarstva: Ministarstvo za energiju i Ministarstvo za obrazovanje.

Uspostavio je nacionalnu energetsku politiku koja se sastojala iz štednje, kontrole cena, i novih tehnologija.

U spoljašnjoj politici Karter je posredovao u Sporazumima iz Kemp Dejvida, sporazumima oko Panamskog kanala, druge runde pregovora o ograničenju strateškog naoružanja (engl. Strategic Arms Limitation Talks, rus. Peregovorы ob ograničenii strategičeskih vooruženiй, skraćeno SALT), i povratku zone Panamskog kanala u vlasništvo Paname.

Na ekonomskoj strani se suočavao sa stagflacijom, kombinacijom visoke inflacije, visoke nezaposlenosti i sporog rasta.

Kraj njegovog predsedništva su obeležili Iranska talačka kriza (1979−1981), druga naftna kriza 1979, nuklearni incident na ostrvu Tri milje, i Sovjetska invazija Avganistana.

Kao odgovor na sovjetsku invaziju, Karter okončava politiku Detanta, uvodi embargo na žitarice Sovjetskom Savezu, proglašava Karterovu doktrinu, i predvodi bojkot Letnjih olimpijskih igara 1980 u Moskvi.

Četiri godine nakon što je preuzeo dužnost, Karter je izgubio priliku za reizbor, jer ga je ubedljivo pobedio jedan od najkonzervativnijih političara tog doba Ronald Regan.

Kada je napustio Vašington u januaru 1981. godine, naširoko je smatran osrednjim predsednikom, pa čak i potpuno neuspešnim, uglavnom zbog privrede u stagnaciji i velike nezaposlenosti i inflacije, nakon što je revolucija u Iranu 1979. godine poremetila globalno snabdevanje naftom.

Nobelova nagrada za mir

Nakon okončanja predsedničkog mandata, Karter je ostao angažovan oko političkih i društvenih projekata kao privatni građanin.

Godine 2002. dobija Nobelovu nagradu za mir za svoj rad kao koosnivač Karter Centra.

Dodelivši mu Nobelovu nagradu za mir 2002. godine, Nobelov komitet ga je pohvalio "za decenije neumornog rada da pronađe mirna rešenja za međunarodne sukobe, unapredi demokratiju i ljudska prava i unapredi ekonomski i društveni razvoj".

U intervjuu za Vašingon Post Karter je 2018. godine, govoreći o vremenu koje je proveo na funkciji, rekao da "mnogo žali" zbog iranske talačke krize i što nije učinio više da ujedini Demokratsku stranku.  Dodao je da je najviše ponosan na sporazume iz Kemp Dejvida, rad na normalizaciji odnosa sa Kinom i fokus na ljudska prava.

Karter je živeo skromnije od bilo kog bivšeg predsednika, a Hari Truman mu je bio jedan od omiljenih prethodnika. 

Odbio je članstvo u korporativnom odboru i unosne govorničke angažmane koji su drugim bivšim predsednicima doneli desetine miliona dolara, izjavivši da ne želi da "finansijski kapitalizuje boravak u Beloj kući".

Napisao je 33 knjige o temama koje se kreću od rata do obrade drveta, a osvojio je i tri Gremi nagrade za audio verzije svojih knjiga.

Godine 1982. osnovan je Karterov centar na Univerzitetu Emori u Atlanti koji sponzoriše programe u obrazovanju, razvoju poljoprivrede i zdravstva i podržava fer izbore u zemljama širom sveta.

Sa suprugom Rozalin je živeo u Plejnsu u kući na imanju koju su izgradili za sebe 1961. godine, a gde će biti sahranjen pored nje u blizini jezerca.

Bili su u braku više od 77 godina, što je najduži predsednički brak u istoriji SAD.

Bili su bliski partneri i u javnom životu.

Rozalin Karter, umrla je 19. novembra 2023, u 97. godini.