"Leteći pogrebni kovčeg“ za spas države – priča o letelici napravljenoj specijalno za samoubilačke napade kamikaza

Usled približavanja važnih predsedničkih izbora u SAD u međunarodnim razmerama medijski nezapaženo je prošla 80. godišnjica prvog (planskog, organizovanog) napada japanskih kamikaza, pilota koji su svesno i kolektivno hrlili u smrt obrušavajući se na neprijateljsko brodovlje. 
Ta godišnjica je, međutim, pokrenula lavinu novih izveštaja i komentara u samom Japanu. Dok su televizijske stanice uglavnom u vestima neutralno saopštavale činjenice o prvom ataku kamikaza - da se on desio 25. oktobra u blizini filipinskog ostrva Lejte uz učešće pet letelica - listovi, časopisi i veb sajtovi su doneli duže članke, koji se ugrubo mogu svrstati u dve kategorije: one koji se bave, čini se, večnim pitanjem kako je moglo doći do toga da Carska vojska usvoji nehumani pristup ratovanju u kojem su mladići masovno žrtvovani (i pri tom se dotiču i problema da li su oni u smrt zaista išli samosvesno ili su bili žrtve ideološke manipulacije), i one koji fokus stavljaju na lične sudbine - razmišljanja i osećanja pilota i njihovih porodica.

Istorijsko i kulturološko zaleđe fenomena kamikaza

Krajem 1944. godine japanskim stratezima je bilo jasno da je njihova armija nemoćna da zaustavi prodiranje ogromne američke armade (podržane britanskim i australijskim brodovima) ka Filipinima, Tajvanu i Japanskom arhipelagu i da je za preokret potreban radikalan zahvat, poput uvođenja nekog novog, moćnog oružja ili usvajanja potpuno drugačijeg, nekonvencionalnog pristupa ratovanju. Japan više nije imao dovoljno nosača aviona, podmornica i letelica kojima bi pokrio beskrajno prostranstvo Tihog okeana, niti je, uprkos Trojnom paktu, imao saveznika koji bi mogao da mu pruži preko neophodnu materijalnu pomoć ili mu se pridruži u borbama.

Mada su japanski vojni instituti, kompanije i univerziteti vredno radili na usavršavanju postojećeg i konstruisanju novog oružja, ponestajalo je resursa i vremena za njihov temeljan i pažljiv razvoj. 
Otud se među oficirima carske mornarice rodila (očajnička) ideja da bi jedini realan način na koji bi se u takvim teškim uslovima nadmoćnom neprijatelju koji je, činilo se, ratne brodove proizvodio brzo i masovno kao da su vozni vagoni, mogla naneti značajnija šteta bio da se sami piloti iskoriste kao instrumenti za navođenje avionskih bombi i torpeda - da se ljudsko meso stopi sa gvožđem. 

Da je takva ideja uopšte bila začeta (i potom prihvaćena i sprovedena) upravo u japanskoj vojsci nesumnjivo je plod istorijskog i kulturološkog miljea, odnosno, samurajske prošlosti i sistema vrednosti koji je i dalje bio negovan u tadašnjoj Carskoj armiji, pa i civilnom obrazovnom sistemu. Taj, po pojedinca strog i zahtevan pogled na život naglašavao je vojničku i ljudsku čast, lojalnost, hrabrost i požrtvovanost, gnušao se predaje i borbu do poslednjeg daha shvatao kao jedini izbor dostojan ratnika, te nalagao samoubistvo kao častan izlaz kada bi se on našao priteran uza zid.    

 
"Trešnjin cvet" za uništenje američke flote

Napadi kamikaze pilota na savezničko brodovlje u Pacifiku vršeni su lovcima-bombarderima, obično opremljenim avionskom bombom od 250 kg, ali ni njihov direktan pogodak, koji je sam po sebi bilo jako teško ostvariti, uglavnom nije bio dovoljan za potapanje većih i bolje oklopljenih plovila, poput bojnih brodova i nosača aviona. 
To je bilo jasno od samog početka, pa je japanska mornarica, uporedo sa otpočinjanjem kamikaze operacija na Filipinima, pristupila izradi oka, vazduhoplova veće brzine i ubojne moći specijalizovanog za samoubilačke akcije. 

One su u japanskoj armiji formalno bile poznate kao "specijalni napadi". To nije bio jedini eufemizam kojim je ulepšavan karakter surove kamikaze taktike koju su i njeni idejni tvorci nazivali neljudskom i nepravednom jer pilotima nije ostavljala ni mrvicu šanse da prežive. Naime, toj novoj napravi, koja je bila zamišljena kao velika bomba sa krilima i praktično predstavljala pogrebni kovčeg za letače, dato je romantično, čak nežno ime: "trešnjin cvet". Štaviše, umesto izvornog japanskog izgovora usvojeno je kinesko čitanje ideograma koje je glasilo oka, što je nazivu te smrtonosne mašine davalo formalniju, književnu i donekle uzvišenu notu. 
Da su mladi piloti dobili zadatak da odu u nasilnu smrt u mašini takvog imena nije slučajno jer je njeno otkačinjanje i poniranje asociralo na opadanje behara, a trešnjin cvet u japanskoj kulturi predstavlja simbol prolaznosti i kratkog života.

Razvoj i tehničke karakteristike

Oke su sklapali tehnički zavodi u sastavu mornaričkog vazduhoplovstva u obalskom gradu Jokosuka, u kojem su se ugnezdili velika ratna luka i štab Carske mornarice, i u mestu Kasumigauri u prefekturi Ibaraki. Sam koncept, međutim, dobrim delom je poticao od kopnene vojske koja je, kao i mornarica, imala vazduhoplovnu komponentu i od ranije (po nemačkom uzoru) radila na konstruisanju bespilotne letelice nakrcane eksplozivom koju bi nosili bombarderi i koja bi se, po oslobađanju, usmeravala na metu bežičnim uređajem - za ono vreme revolucionarno oružje koje bi se danas zvalo "vođena raketa vazduh-zemlja". 

Kada su u mornarici čuli za taj projekat i za činjenicu da razvoj uređaja za navođenje ide vrlo sporo, odmah su došli na ideju da za svoje potrebe naprave slično oružje koje bi, međutim, na metu navodio pilot u njegovoj utrobi. Tako je nastala oka. 
Strukturno gledano, "trešnjin cvet" je u suštini bio eksplozivna naprava od 1.200 kilograma kojoj su dodati uzana kabina sa rudimentarnim komandama, drvena krila i tri mala raketna motora, čija je svrha bila da generišu veliko ubrzanje i tako povećaju silinu udara i verovatnoću da će letelica izbeći olovnu oluju brodske protivavionske artiljerije. 

Raketna tehnologija je krajem Drugog svetskog rata bila u povoju i postojala je potreba da oruđe bude tehnološki jednostavno kako bi bilo lako za masovnu porizvodnju, pa konstruktori prvoj varijanti "trešnjinog cveta", poznatoj kao "model 11" (koja je, ispostaviće se na kraju, bila i jedina koja je upotrebljena u borbi), nisu mogli da obezbede značajniji dolet. Zato su je, pričvršćenu za sopstvenu utrobu, u borbu morali da nose bombarderi. Izbor je pao na "Micubiši GM4", aparat koji je inače bio naoružan bombama težine 60 do 800 kilograma i imao sedmočlanu posadu.  

Od početka tragičari

Osnovna ispitivanja oke završena su krajem oktobra 1944. Upravo u to vreme na Filipinima, koji su bili pod japanskom okupacijom, istoriju je na kontroverzan, hrabar ali tužan način, počela da piše Jedinica za specijalne napade Božanski vetar (jap. "kamikaze"), po kojoj će (u inostranstvu) naziv dobiti svi japanski piloti samoubice - pet njenih dobrovoljaca u avionima "Micubiši zero" okončali su svoje živote napadom na američke brodove u blizini ostrva Lejte, potopivši jedan laki nosač aviona.  

Potom, početkom novembra, u prefekturi Ibaraki je oformljena prva jedinica naoružana okama - ona je slikovito nazvana "Božanski grom". Ta formacija nije odmah upućena u borbe, jer je oruđe još uvek bilo u fazi usavršavanja, pa joj je prvi zadatak bio da nastavi njegovo testiranje. 
Ipak, pošto su američke snage pretile da zauzmu Filipine i druga pacifička ostrva, nije bilo vremena za dalji postupan i bezbedan rad na unapređenju mašine, pa je odmah odobren početak njene proizvodnje. Već krajem novembra ljudstvo jedinice i 50 tek sklopljenih oka su ukrcani na brod kako bi bili prebačeni u vojnu luku Kure, nedaleko od Hirošime. Odatle su kasnije trebali da budu poslati na Tajvan i potom Filipine, gde se očekivalo da stupe u borbu.
No, jedinicu "Božanski grom" odmah je zadesila prava katastrofa, pošto je divovski brod "Šinano" u koji je bila ukrcana potopljen na putu za Kure. Još 30 mašina tog tipa je nestalo pod talasima kada su par nedelja kasnije američke podmornice uništile i novi nosač "Unrju", koji se iz Kurea bio zaputio na Filipine.
I prva borbena akcija jedince "Božanski grom," sprovedena 21. marta 1945. godine, može se opisati samo kao potpuni debakl, jer su svih 15 bombardera koji su poneli oke sa japanskog ostrva Kjušu bili nemilosrdno izrešetani još pre nego što su otpustili te leteće bombe. Tom prilikom, kažu istoričari, uključujući tu i posade tri bombardera bez oka i deset letača iz lovačke pratnje, život je izgubilo čak 160 japanskih avijatičara.

Velike žrtve, a skroman učinak

Uprkos svemu tome, armija nije odustala od korišćenja oke. U nju su polagane velike nade jer je nosila dovoljno eksploziva da potopi nosač aviona - upravo je ona, verovalo se, moćno oružje koje može da preokrene tešku situaciju na ratištu.
U proleće 1945. osnovna svrha upotrebe oke, kao i drugih, klasičnih letelica za samobilačke napade, bila je da se uspori napredovanje neprijatelja ka Okinavi i da mu se nanesu što veći gubici kako bi odustao od pokušaja da izvrši invaziju na glavna japanska ostrva (Kjušu, Šikoku, Honšu i Hokaido).
Piloti oka, međutim, uspeli su da potope samo jedan i oštete još šest neprijateljskih brodova, i to uglavnom onih lakših i slabije naoružanih, jer su Amerikanci, kao taktiku za otkrivanje i zaustavljanje kamikaza, ispred većih borbenih grupa postavljali isturene linije za osmatranje i rano upozoravanje sastavljene od izviđačkih brodova opremljenih radarima. Upravo su ta manja plovila, podržana lovačkom avijacijom, apsorbovala nasrtaje oka, jer spori bombarderi koji su ih nosili nisu mogli da se probiju iza njihovih leđa, dublje u američku pozadinu gde su se krili nosači aviona i bojni brodovi. 
U vazdušnim akcijama oka usmrćena su ukupno 193 američka vojnika, a za ostvarenje tog rezultata živote je dalo 438 Japanaca, uglavnom članova posade bombardera, ali i 55 pilota oka. 
Mnogo bolji učinak, smatra se, mogao je biti ostvaren da su te krilate bombe bile lansirane sa kopna i korišćene za udare na ciljeve u priobalju i da je u borbu mogao biti uveden novi, unapređeni "model 22", koji je imao mlazni motor i pet puta veći dolet od prve oke.

Bura u srcu

Nastradali piloti "trešnjinog cveta", ispostaviće se, bili su samo mali deo od ukupno 3.913 pilota kamikaza koji su poginuli u ratu.
Ne samo što su hitanje u susret smrti i sam momenat pogibije bili stravični, već ni postignuti rezultati nisu odgovarali pretrpljenim žrtvama, pa se mnogi novinari, akademici, ali i obični građani u Japanu i danas pitaju kakva je bila svest, odnosno, razmišljanje onih koji su u okama i drugim letelicama odlazili na put bez povratka.
Piloti oka su uglavnom bili dobrovoljci, koji su se za najteži zadatak javili kada su im oficiri u kasarni predočili da se situacija na ratištu ne odvija povoljno po njihovu zemlju, da neprijatelj napreduje i da je u pripremi novo moćno oružje koje bi moglo da preokrene tok rata, ali koje zahteva najveću žrtvu. Pred sam kraj rata primani su i šesnaestogodišnji i sedamnestogodišnji dobrovoljci iz srednje vojne škole. 
Kvar na letelici, povreda tokom obuke ili otkazivanje akcije zbog lošeg vremena pred sam kraj rata najčešći su razlozi zašto su u životu ostajali pripadnici tzv. jedinica za specijalne napade, uključujući tu i one koji su leteli na okama. Zahvaljujući rečima tih malobrojnih svedoka poznata je sva složenost i mučna isprepletanost osećanja pilota kamikaza, misli koje su se rojile u njihovim glavama: ponos što su članovi jedinica za koje se verovalo da mogu da spasu domovinu od okupacije; ruminacije o trenutku pogibije - o tome kako im se telo kida i mrvi i razdire ih nesnosni bol; strah i zbunjenost kada bi iznenada bili prozvani za samoubilačku akciju; želja da u oproštajnom pismu, usred parališuće tuge, iskažu hrabrost i voljenima prenesu ljubav i zahvalnost; strepnja za budućnost porodice koju ostavljaju za sobom; hladnokrvno razmatranje kako tehnički najbolje izvesti akciju; osećaj praznine kada na improvizani oltar u kasarni stavljaju kape poginulih drugova. I večni osećaj krivice što su spletom okolnosti ostali živi.

Zahvalnost poginulim borcima 

U Japanu otud danas najveći broj građana na pilote koji su u ranoj mladosti podneli najtežu moguću žrtvu gledaju sa sažaljenjem, ali i poštovanjem i zahvalnošću, kao na jednu vrstu tragičnih junaka čiju je moralnu čistotu, požrtvovanost i hrabrost zloupotrebila država (odnosno, militaristička klika).  
Kada visoki zvaničnici poput premijera danas govore kako je posleratni ekonomski prosperitet Japana izgrađen na žrtvi poginulih u ratu ili da njegovi stanovnici sada uživaju u miru zahvaljući onima koji su dali svoje živote u ratu, oni ne deklamuju floskule, već u dobroj meri verno izražavaju kulturu zahvalnosti i poštovanja za ljudski trud i žrtvu koju gaje obični Japanci, uključujući tu i one koji ni na koji način ne opravdavaju osvajanja koja je preduzela njihova država.

Kamikaze kao bogovi

Ipak, odnos prema kamikaze pilotima nije sasvim jednozačan. Ima onih, reč je o ultradesničarima, koji te vojnike vide kao ljudske gromade i heroje koji su ostvarili najviši ideal - dati život za cara i otaždbinu na bojnom polju. Oni i danas u svojim knjigama, blogovima i video klipovima veličaju odanost kamikaza caru i domovini i o njima govore kao o ponosu nacije.
Tokom rata u japanskoj vojsci i javnosti cirkulisao je religiozni diskurs da duše onih koji polože život za cara i otadžbinu nakon izvršenja zadatka postaju božanstva koja sa onog sveta, iz nevidljive duhovnog sfere, nastavljaju da štite zemlju od neprijatelja i nesreća. 
Sveštenici svetilišta Jasukunji, bogomolje domaće mnogobožačke religije šinto koju je u prestonici Tokiju podigla država da bi odala počast i negovala sećanje na one koji su za nju dali život, ritualno su prizivali duše mrtvih vojnika u svoj hram kako bi njihovim ožalošćenim porodicama i celom japanskom narodu pružili fizički orijentir, materijalni oltar pred kojim mogu da im izraze zahvalnost i obožavaju ih kao natprirodna bića.
Verovanje da duša ratnika koji je umro časnom smrću braneći suverena, narod i otadžbinu postaje besmrtna i nastavlja da bdi nad zemljom i porodicom, te odlazi u taj hram, čini se, bila je prihvaćena i među kamikazama, jer su se oni prilikom polaska na poslednju dužnost opraštali jedni od drugih rečima: "Vidimo se u Jasukunjiju".   
To svetilište, koje je tokom rata funkcionisalo kao jezgro kulta žrtvovanja za cara i državu, i danas predstavlja jednu vrsta Meke za ekstremnu desnicu jer sve poginule pripadnike vojske koja se upustila u osvajanje Azije i Pacifika i dalje slavi kao božanstva. 

 
Mladići izmanipulisani propagandom?

Mnogi istoričari i sociolozi religije smatraju da je militarististički, ultranacionalistički režim tokom rata zloupotrebio samurajske vrednosti i to animističko verovanje u zagrobni život za indoktrinaciju stanovništva, gušenje individualnih sloboda i stvaranje totalitarnog sistema u kojem je život jedinke bio lako potrošna roba koja se stihijski rasipala za megalomanske ciljeve. 
I zaista, neke od poruka koje su piloti jedinica za specijalne udare ostavili za sobom sadrže ode caru i vatrene nacionalističke izlive u kojima se izražava želja za večno trajanje japanskog carstva, te veliča lepota ratničke smrti. 

Kao protivteža tom entuzijazmu stoje svedočanstva o grdnji i drugoj vrsti prisile koje su doživljavali oni avijatičari koji bi se iz nekog razloga vratili živi. 

Kada se taj društveni kontekst ima u vidu, razumljivo je zašto mnogi, uglavnom levičarski nastrojeni, intelektualci u Japanu danas kamikaze vide kao fanatike i/ili izmanipulisane mladiće, koji su, zadojeni šovinističkom ideologijom i religioznim žarom, hitali u smrt verujući da je to njihov svojevoljni časni izbor, pri tom ne shvatajući da im je državna propaganda isprala mozak. 

Hvale vredni heroji i uzori patriotizma, obični momci koje su surove istorijske i društvene okolnosti prisilile na tragičan čin žrtvovanja u ranoj mladosti ili zavedeni, praznoglavi roboti i fanatici - to su tri osnovna shvatanja prirode pilota kamikaza i pitanje koje se već decenijama provlači kroz japanske medije i društvo.