NATO kancelarija u Pacifiku na ledu

Izveštavanje u vezi sa prošlonedeljnim NATO samitom u Viljnusu obeležili su pitanje pristupanja Švedske alijansi i podrške Ukrajini, dok je relativno zanemarena činjenica da je ta organizacija bar na izvesno vreme odustala od otvaranja od kancelarije u Japanu.

Ta ispostava severnoatlanske Alijanse u Tokiju trebalo je da posluži za objedinjavanje i usmeravanje napora SAD i njenih evropskih saveznika sa jedne i četiri države azijsko-pacifičkog regiona koje su vojnopolitički bliske sa Vašingtonom (Japan, Republika Koreja, Australija, Novi Zeland) sa druge strane.

Ona je potencijalno trebalo i da posluži i kao stepenica za buduće širenje saveza na Tihi okean, s obzirom na sve češće pozive anglosaksonskih političkih elita za stvaranje "globalnog NATO-a".

Plan zamrznut iz ekonomskih razloga?

Ideju o otvaranju kancelarije za vezu alijanse u Tokiju zvanično je izneo sekretar alijanse Jens Stoltenberg tokom posete japanskoj prestonici u januaru, gde je naišao na razumevanje domaćina, pa se očekivalo da u Viljnusu bude zvanično saopštena odluka o njenom otvaranju i tačno vreme kada bi trebala da počne sa radom.

Međutim, mediji u Istočnoj Aziji su u danima pred sastanak lidera zemalja članica alijanse u litvanskoj prestonici javili da se francuski predsednik Emanuel Makron protivi otvaranju te kancelarije jer bi to predstavljalo nepotrebnu provokaciju za Peking i zakomplikovalo odnose Kine i EU u trenutku kada ova druga prolazi kroz teške ekonomske probleme izazvane energetskim sankcijama protiv Rusije i štampanjem novca tokom pandemije.

U aprilu ove godine, nakon uspešne posete Pekingu, francuski lider je i jasno izjavio da EU ne treba da sledi SAD u njenoj politici zaoštravanja političkih i ekonomskih odnosa sa Kinom, već da formuliše sopstveni put.

I zaista, EU političari, uključujući tu i nemačke, su proteklih meseci nastojali da definišu jednu vrstu kompromisne ekonomske politike u odnosu na Kinu, koju su nazvali "derizikovanje" ("umanjivanje rizika"). U okviru te politike Kini bi se onemogućilo investiranje u telekomunikacionu i drugu stratešku infrastrukturu Unije, kako bi se izbegla opasnost od špijuniranja i rasta kineskog političkog uticaja, ali ona ne bi bila tako agresivna kao američka, koja predviđa maksimalno odvajanje od kineske ekonomije kroz uskraćivanje transfera naprednih tehnologija Zapada, povlačenje kompanija sa kineskog tržišta i stvaranje novih, paralelnih lanaca snabdevanja koji isključuju učešće kineskih fabrika.

Da bi se održali relativno dobri odnosi sa Kinom, koji su ekonomski od vitalnog značaja za EU, potrebno je i ublažavanje vojnopolitičke retorike i delovanja, što je francuski predsednik, čini se, uvideo, te je i za vreme samita u Viljnusu u javnost ponovo izašao sa nedvosmislenom izjavom po pitanju NATO kancelarije u Pacifiku i uopšte širenja severnoatlanskog vojnog saveza na prostore van Severne Amerike i Evrope.

Makron je prosto rekao: "Geografija se ne može promeniti. Indo-Pacifik nije Severni Atlantik."

Razlike unutar same Alijanse

To protivljenje francuskog predsednika svojom pokušao je da ublaži sam Stoltenberg, koji je tokom trajanja samita u Viljnusu rekao da odlaganje plana za otvaranje kancelarije u Tokiju ne znači da ona neće biti otvorena. Norveški diplomata, čiji je dug, desetogodišnji mandat na čelu alijanse upravo produžen usled nedostatka saglasnosti zemalja članica u vezi njegovog naslednika, tako je pokušao da ohrabri vladu u Tokiju, čiji je premijer, kao i njegove kolege iz Južne Koreje, Australije i Novog Zelanda, u Viljnusu po drugi put prisustvovao samitu NATO-a.

Stoltenberg je još jednom ponovio i kontroverznu tvrdnju da su bezbednost u Indo-Pacifiku i Evropi povezane, što predstavlja aluziju na saradnju Kine i Rusije i potrebu da se te dve zemlje strateški opkole i obuzdaju.

Međutim, stavljanje Indo-Pacifika i severnog Atlantika u istu ravan, gledano iz Pekinga, predstavlja dubiozni koncept koji nema realnih osnova i koji se zagovara iz neokolonijalne želje za ostvarivanjem globalne hegemonije.

NATO ne odustaje od projekcije moći na Pacifik?

Za sada, umesto kancelarije za vezu, za utehu, Tokio, koji je zainteresovan za veće političko i vojno prisustvo NATO-a u Istočnoj Aziji kao protivtežu rastu kineske vojne moći, je od severnoatlantskog saveza dobio trogodišnji program saradnje po nazivu "posebno skrojeno partnerstvo" (ITPP).

Reč je sporazumu koji predstavlja osnovu za povezivanje u oblastima kao što su odbrana od kibernetskih napada, proizvodnja i povezivanje telekomunikacionih i špijunskih satelita, održavanje bezbednosti pomorskih puteva ili saradnja u evakuaciji svojih građana iz zemalja zahvaćenih sukobima.

Slične programe NATO planira i sa Južnom Korejom, Australijom i Novim Zelandom.

Otud, mada je zbog francuskog protivljenja stopirano sprovođenje plana o otvaranju kancelarije NATO-a u Japanu, Vašington čini se nema namera da odustane od uključivanja NATO-a u projekciju svoje moći na Tihi okean, gde je njemu i njegovim pacifičkim saveznicima potrebna svaka pomoć koju mogu da dobiju ne bi li uspešno parirali ekonomski, demografski i vojno moćnoj Kini. Makar ta pomoć dolazila i od evropskih zemalja koje, sa izuzetkom Francuske, nemaju bitne pomorske vojne potencijale i uporišta u tom okeanu.