Južna Koreja zarad Vašingtona otvoreno protiv Kine

Južnokorejski predsednik Jun Suk Jol proveo je poslednjih šest dana aprila u zvaničnoj poseti Vašingtona, gde se u celini stavio na stranu vojnopolitičke strategije SAD za obuzdavanje i sputavanje Narodne Republike Kine, napustivši oprezni pristup prethodne vlade koja se uzdržavala od mešanja u tajvansko pitanje i nastojala da se drži po strani od učešća u američkim regionalnim inicijativama za vojno povezivanje usmereno protiv Pekinga.

Verni đak Vašingtona

Južnokorejski predsednik Jun je po dolasku na vlast u maju prošle godine, na insistiranje Vašingtona, poveo državu u pravcu uspostavljanja formalnih veza sa NATOm i intenziviranja vojne saradnje s njegovim evropskim članicama, što, pored rekordnog opremanja Poljske teškim južnokorejskim naoružanjem , sada već podrazumeva i isporuke artiljerijske municije za koju je izvesno da će dospeti u ruke ukrajinskih snaga.

Isporuka više stotina hiljada granata kalibra 155 milimetara, koju je Jun obelodanio pred odlazak u Vašington, otklon je od dosadašnje politike Seula, koji je Ukrajinu podržavao isključivo ekonomski i humanitarno.

Ona predstavlja odstupanje od relativno uravnotežene politike prethodnog režima prema Rusiji, s kojom je Seul uprkos bliskim strateškim vezama sa SAD dugo održavao dobre diplomatske i ekonomske odnose jer ju je smatrao važnim trgovinskim partnerom i silom koja ima uticaj na režim u Severnoj Koreji i, samim tim, na bezbednost Korejskog poluostrva.

Ne samo to, predsednik Jun je ovih dana preokrenuo politiku prethodnih vlasti u Seulu, koje su se uprkos decenijama vojnog savezništva sa SAD i činjenici da se američke trupe u nemalom broju nalaze na njihovoj teritoriji, uzdržavale od javnog priklanjanja američkim strateškim ciljevima antikineskog karaktera u vezi sa Tajvanom i, šire, azijsko-pacifičkog regiona.

Najočigledniji primer te uravnotežene politike Demokratske partije bivšeg predsednika Mun Dže-Ina bilo je ustezanje da se pristupi Kvadrilateralnom dijalogu (ili forumu) o bezbednosti, vojnopolitičkom bloku usmerenom na obuzdavanje rasta kineskog uticaja u Indo-Pacifiku. U okviru tog saveza, čije su članice SAD, Japan, Australija i Indija, formulišu se zajednički diplomatski i politički ciljevi i ekonomske mere, te dele obaveštajni podaci i organizuju zajedničke vojne vežbe s ciljem da se stvori čvrsta, svestrana brana kineskoj ekspanziji u tom regionu, a poznato je da Vašington već godinama nastoji da u taj savez uključi i Seul.

Saopštenje koje ne ostavlja nedoumice

Ti zaokreti u spoljnoj politici Republike Koreje u odnosu na Rusiju i Kinu mogu se videti u zajedničkoj izjavi predsednika Bajdena i Juna, koja je objavljena tokom njegove posete Vašingtonu, a koju je u celini prenela južnokorejska novinska agencija Jonhap.

U njoj piše da dva lidera "aplaudiraju inicijativi Republike Koreje da prihvati veću odgovornost na globalnom nivou, uključujući tu organizovanje sledećeg Samita demokratije, putem daljeg razvoja partnerstva sa NATOm i G7 zasnovanog na zajedničkim vrednostima i nastavljanjem povećanja njenog doprinosa aktivnostima UN usmerenim na održavanje mira".

U izjavi se navodi i da je predsednik Jun izneo svoju podršku naporima Vašingtona "da obezbedi mir i bezbednost u regionu kroz stvaranje AUKUS-a". S obzirom da je taj vojni savez Australije, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD javno i nedvosmisleno usmeren na zauzdavanje prodora kineske mornarice u vode Tihog i Indijskog okeana, na pokušaj Pekinga da fizički stavi pod svoju kontrolu prostranstva Južnog kineskog mora utvrđivanjem tamošnjih ostrva i atola, i uopšte ograničavanje vojnopolitičkog uticaja Kine na države Indo-Pacifika, nije greška smatrati ga antikineskim.

To, pak, znači da je izrazivši podršku za njegovo osnivanje, Jun praktično jasno stavio do znanja Pekingu da je za suzbijanje njegove moći i suprotstavljanje njegovim interesima.

Zajedničko saopštenje dva predsednika sadrži i pasus u kojem oni izražavaju snažno protivljenje "jednostranim pokušajima da se izmeni status kvo u Indo-Pacifiku, uključujući tu i nezakonito polaganje prava na morske vode, militarizaciju veštačkih ostrva i prisilno delovanje" te "potvrđuju svoju posvećenost očuvanju neometane trgovine, slobodne plovidbe i preletanja...u Južnom kineskom moru i drugde".

To sve je jasna osuda delovanja Pekinga u za saobraćaj i svetsku trgovinu krucijalnom Južnom kineskom moru, gde on nastoji da ostvari fizičku kontrolu vodnog prostranstva i vazdušnog prostora izgradnjom pristaništa, radarskih stanica i poletno-sletnih staza na ostrvima stvorenim nasipanjem zemlje, jer lavovski deo tog mora smatra svojim posedom.

Štaviše, pre polaska u Vašington u važnom intervjuu britanskoj agenciji Rojters u kojem je nagovestio da će njegova država poslati vojnu pomoć Ukrajini, Jun je i rekao da je Tajvan "globalni problem", čime je zauzeo stav suprotan onom Pekinga, koji naglašava da je Tajvan deo Kine i da je pitanje tog ostrva unutrašnje kinesko pitanje. On je, takođe, sugerisao da Kina nastoji da silom promeni status kvo u vezi Tajvana, što je teza koja se često može čuti u prestonicama kao što su Vašington ili Tokio i koja je po njegovom dolasku u Vašington praktično uneta i u gore citirani tekst zajedničkog saopštenja.

Dvosekli mač

Dolaskom konzervativaca na vlast prošle godine Južna Koreja je, dakle, zauzela kurs otvorene vojno-političke konfrontacije s Kinom kako bi ugodila Vašingtonu i od njega izdejstvovala ustupke u bezbednosnom pogledu, pre svega dozvolu da političko i vojno rukovodstvo u Seulu davanjem svog mišljenja (bar delimično) utiče na raspoređivanje američkog nuklearnog oružja u svojim vodama i vazdušnom prostoru.

Američki vrh je pred i tokom Junove posete Vašingtonu to zvanično odobrio i saopštio da će američke podmornice opremljene nuklearnim oružjem početi rotaciju u južnokorejskim lukama, prvi put od okončanja Hladnog rata, kao i da će biti uspostavljen zajednički vojni štab i komunikacioni kanal između dva predsednika koji će biti posvećeni zajedničkom odlučivanju u vezi sa upotrebom američkog nuklearnog oružja u slučaju rata na Korejskom poluostrvu.

Učešće u tom odlučivanju nije mala privilegija i prisustvo američkih podmornica naoružanih projektilima s nuklearnim bojevim glavama nesumnjivo znači puno za sigurnost kapitalističke države na jugu Korejskog poluostrva u smislu odvraćanja Severa, koji poseduje nuklearne bombe i širok spektar raketa koje mogu da ih ponesu.

Zato se može reći da ako je pogoršanje odnosa sa Kinom (i Rusijom) bila cena koju je Seul morao da plati za konkretno razrađivanje teoretskog postulata o američkom nuklearnom kišobranu koji pokriva njegovu teritoriju, onda je predsednik Jun ostvario važan dobitak svojim za Peking (i Moskvu) provokativnim i uvredljivim nastupima.

Može se smatrati da za napuštanje relativno balansirane politike prethodne vlade u Seulu, koja je nastojala da se ne zamera Pekingu po pitanju Tajvana, postoji i jedan čisto ideološki, a ne oportunistički razlog. Naime, Jun je još za vreme predizborne kampanje davao snažne i povremeno neodmerene antikomunističke izjave na račun režima na Severu, te je sasvim moguće da sličan animozitet gaji i prema Pekingu kao ideološkom uporištu socijalizma.

Privrženost SAD kao antitezi komunističkom autoritarizmu može se videti u Junovom obraćanju američkom kongresu u kojem je on obećao da će "Koreja, skupa sa SAD, igrati ulogu kompasa slobode" i "čuvati i širiti slobode građana sveta".

Međutim, uprkos ideološkim razlikama Narodna Republika Kina je najveći spoljnotrgovinski partner Republike Koreje i gromada koja s relativnom zadrškom stoji iza režima u Pjongjangu i stoga ima ekonomske, političke i vojne poluge kojima može da kazni vladu u Seulu za odsustvo političkog takta i signaliziranje želje za suprotstavljanjem.

Naime, Peking bi mogao, kao što je to učinio pre nekoliko godina kada je vlada u Seulu krenula u pregovore sa SAD o instaliranju protivraketnog sistema THAAD čiji radari s južnokorejske teritorije mogu da vide duboko u Kinu, da posegne za raznim ekonomskim sankcijama, poput zabrane grupnih turističkih poseta Južnoj Koreji ili uvođenja carina i kvota za uvoz pojedinih južnokorejskih proizvoda. Vlada u Pekingu bi takođe mogla da podstakne ili zažmuri pred eventualnim spontanim bojkotom južnokorejskih preduzeća koja posluju u Kini.

Kineski vrh bi mogao i da Severnoj Koreji pruži preko potrebnu tehnološku pomoć za modernizaciju kopnenih i vazdušnih snaga i odlučno finansijski podupre njen režim kroz bespovratna novčana davanja, jeftine kredite i liberalizaciju trgovine, nešto od čega se poslednjih godina uzdržavala kako dinastiji Kim ne bi omogućila da osokoljena svesrdnom kineskom pomoći preduzme neoprezne i provokativne korake štetne po stabilnost Korejskog poluostrva.

Zato je približavanje Vašingtonu u sferi bezbednosti na način koji bi u skorijoj budućnosti mogao da stavi južnokorejski vojni potencijal i industrijske kapacitete u službu stvaranja obruča oko Kine, koji ometa njeno ekonomsko i političko ujedinjenje s Tajvanom, jedna vrsta dvoseklog mača koji Seulu može da donese više štete nego koristi.