Japanska vlada ostaje deoničar u ruskim izvorištima nafte i gasa na Sahalinu

Uprkos širokom špaliru sankcija koje je uvela protiv Rusije od početka njene intervencije u Ukrajini, japanska vlada je 1. novembra objavila da je zainteresovana za nastavak učešća u krupnom projektu za eksploataciju nafte i prirodnog gasa u najvećoj zemlji sveta "Sahalin 1".

Japansko ministarstvo ekonomije, trgovine i industrije donelo je odluku da sačuva svoje investicije u tom gigantskom projektu tako što će preneti svoj vlasnički udeo na novu kompaniju, koju je nakon istupanja američkog koncerna "Ekson Mobil" osnovala Moskva. Ono u tu svrhu vrši konsultacije sa privatnim kompanijama iz svoje zemlje koje su takođe deo japanskog koncerna koji je proteklih decenija bio jedan od najvećih stubova projekta "Sahalin 1".

Naime, na dalekoistočnom ruskom ostrvu Sahalin, koje se nalazi samo na četrdesetak kilometara od japanske obale, od sredine devedesetih sprovode se dva velika projekta razvoja ležišta nafte i prirodnog gasa. U oba projekta više milijardi dolara su uložila privatna japanska preduzeća - kada je u pitanju "Sahalin 1", to su trgovačke kompanije "Itoču" i "Marubenji", a u slučaju "Sahalina 2", to su korporacije "Micui" i "Micubiši".

I dok su u projektu "Sahalin 2", koji se uglavnom odnosi na crpljenje prirodnog gasa iz podvodnih ležišta, japanske kompanije učestvovale sa 22,5 odsto kapitala, prepustivši vođstvo ruskom "Gazpromu" (50 odsto) i britansko-holandskom "Šelu" (27,5 odsto), u projektu "Sahalin 1" japanski koncern poznat po imenu "SODEKO", čiju okosnicu čine državna preduzeća, posedovao je čak 30 posto deonica, isto koliko i američki naftni div "Ekson-Mobil".

Međutim, kada je izbio rat u Ukrajini, zapadne korporacije "Šel" i "Ekson-Mobil" objavile su nameru da iz etičkih razloga prekinu rad na Sahalinu, te su povukle svoje ljudstvo i mašine sa polja nafti i gasa na tom ostrvu.

One su time zadale veliki udarac ruskoj državi, jer su, praktično paralizujući funkcionisanje projekata, drastično umanjile njene prihode od eksploatacije pomenutih energenata.

Mada su pomenute zapadne kompanije licemerno planirale da svoj udeo u projektima koje su na taj način "minirale" prodaju neruskim privrednim subjektima, predsednik Vladimir Putin doneo je dekrete kojima je naložio raskid ugovora, rasformiranje sada već nefunkcionalnih preduzeća za razvoj i eksploataciju naftnih i gasnih polja na Sahalinu, te osnivanje novih kompanija u kojima će većinski vlasnici biti ruske državne firme "Gazprom" i "Rosnjeft".

Putin je pritom i pozvao dotadašnje strane deoničare u projektima na Sahalinu da se u roku od mesec dana izjasne da li žele da ostanu na tom ostrvu tako što će prebaciti svoje vlasničke udele na novoosnovane kompanije.

U toku leta, privatne japanske korporacije "Micui" i Micubiši" su izrazile želju da, uprkos odlasku "Šela" i činjenici da će u novoformiranoj kompaniji koja će rukovoditi projektom "Sahalin 2" lavovsku većinu imati ruska preduzeća, ostanu prisutne na najvećem ostrvu najveće države sveta.

One su pritom istakle da su uslovi novog ugovora koji im je ponudila vlada u Moskvi bili indentični onima koji su važili pre Putinovog predsedničkog dekreta.

Sada je i vlada u Tokiju, koja je uložila polovinu kapitala koji poseduje japanski koncern "SODEKO", učinila isto u vezi sa projektom "Sahalin 1", gde će verovatno "Rosnjeft" preuzeti deo kojeg se praktično odrekao "Ekson-Mobil". Inače, japanski koncern u sklopu tog projekta vrši eksploataciju tri naftna polja uz samu obalu na severoistoku Sahalina.

Tokio zaštitio svoje vitalne interese

Odluka vlade u Tokiju da se odazove ruskom pozivu da nastavi učešće u projektu "Sahalin 1" odmah je izazvala emotivne kritike u medijima koji u Japanu izlaze na engleskom jeziku.

Oni je osuđuju kao "direktno finansiranje ruskog ratnog napora koji predstavlja kršenje međunarodnog prava i prouzrokuje patnju civila".

Kao argument zašto bi Japan trebalo da se odrekne svojih interesa na Sahalinu, ističu činjenicu da dalekoistočna carevina iz izvora oko tog ruskog ostrva crpi samo oko tri i po procenta od svog ukupnog uvoza sirove nafte, odnosno, nešto više od devet odsto svog uvoza prirodnog gasa.

Pojedini kritičari čak ukazuju na to da se Japan, kao konstituent "Grupe 7", u maju saglasio sa njenom kolektivnom odlukom da zemlje članice postepeno prekinu uvoz nafte iz Rusije, mada je istina da tada nije preciziran rok do kada bi to trebalo učiniti.

Međutim, može se smatrati da je time što je pristao da se povinuje ukazu predsednika Putina i zadržao prisustvo na Sahalinu kroz učešće u novom ekonomskom entitetu koji je oformila ruska vlada zvanični Tokio izbegao po sebe vrlo nepovoljan ekonomski, pa i geostrateški scenario.

Ne samo što bi odlaskom sa Sahalina bio protraćen višedecenijski trud i desetine milijarde dolara ulaganja države i privatnika, već bi iste količine nafte i gasa morale biti nabavljane, bar u izvesnom periodu, do potpisivanja dugoročnih ugovora sa drugima snabdevačima, preko berzi energenata po višestruko višim cenama.

Osim toga, da su se japanska vlada i kompanije povukle, njihov udeo u projektima "Sahalin" 1 i 2 verovatno bi prešao u ruke kineskih preduzeća koja su jedina van Zapada koja poseduju dovoljnu količinu novca, odnosno kapital potreban da se odmene japanske kompanije, a to bi praktično značilo da je Tokio (bez borbe) svoje dugoročne strateške rezerve nafte i gasa predao najvećem geopolitičkom takmacu Pekingu.

Dalje, Sahalin je toliko blizu severnom Japanu da jednostavno ne postoji nijedan drugi strani izvor energenata koji bi mogao da bude toliko jeftin kada je transport u pitanju.

I, konačno, mada Japan sa Sahalina uvozi relativno malu količinu nafte, činjenica da on čak i do 95 odsto svojih potreba za "crnim zlatom" zadovoljava sa Bliskog istoka čini ga vrlo ranjivim u odnosu političku situaciju u tom delu sveta i u odnosu na moguće prekide vrlo dugih pomorskih linija kojim se ono transportuje, pa je za Tokio postojanje alternativnih izvora snabdevanja, makar i relativno malih po obimu, od životne važnosti.

Kurilska ostrva u drugom planu

Otud, uprkos brojnim istorijskim nesporazumima, političkom suprotstavljanju i sučeljavanju s Rusijom i Sovjetskim Savezom, uprkos teritorijalnom sporu u vezi južnih ostrva iz Kurilskog lanca koji traje već decenijama, svojoj želji da zadovolji vojnopolitičkog saveznika Vašington i mnoštvu sankcija koje je uveo protiv Moskve, Japan je, može se reći, morao da sačuva svoje prisustvo na Sahalinu.

Na taj način on je zaštitio svoje vitalne interese, od kojih je verovatno jedan i to da se zarad budućnosti, vremena koje će doći nakon okončanja sukoba u Ukrajini, održe bar minimalne ekonomske i diplomatske veze sa Rusijom, kako bi se mogli nastaviti pregovori u vezi teritorija koje kontroliše Moskva a čiji povratak Tokio priželjkuje.

Ostanak japanskih preduzeća, među kojima su i ona koja se zasnivaju na kapitalu koji je uložila država, naravno, predstavlja simbolični trijumf za zvaničnu Moskvu, koja može da ga iskoristi u propagandne svrhe, odnosno, svojim građanima kaže kako nastojanje SAD da je ekonomski i politički izoluju od ostatka sveta nije uspeo i kako čak i bliski saveznici Vašingtona više ne drže njegovu liniju.

No, realno gledano, više nego od propagandnih pogodnosti Moskva će profitirati od znanja i tehnologija eksploatacije teško pristupačnih ležišta, pretvaranja prirodnog gasa u tečno stanje i njegovog sabijanja radi transporta brodovima koje poseduju japanske kompanije.