Od pirata i piva do Zelenskog i Trampa – neobični kandidati na političkim izborima

Najvažnija vest posle nedavnih izbora u Austriji bila je da je partija Sebastijana Kurca, koji je posle afere Ibica izgubio mesto kancelara, dobila najviše glasova.

A najzanimljivija je bila da je Partija piva Austrije osvojila 0,6% glasova u Beču, sa temama potrošnje piva, zabrane mešanja piva i borbe protiv nezaposlenosti. Nije dovoljno glasova za lokalni parlament, ali šef stranke tvrdi da ide u pohode na bečke izbore 2020.

Poznavaoci načina na koji se osmišljavaju kampanje (svih vrsta) kažu da je to fantastično ime, jer pivo svi vole, da je ciljna grupa odlično izabrana jer privlači pažnju.

"To je savršena udica", kaže pisac Đuro Radosavović.

"Sve ostalo je već potrošeno, ozbiljnost više ne može nikoga da privuče i ljudi pribegavaju komediji. Sada onaj koji se pojavi na televiziji mora da kaže nešto kratko, važno, duhovito. Da bude skandal majstor ili komičar ili desničar."

Sociolog Zoran Stojiljković kaže da je reč o fenomenu koji je prisutan u poslednjih 10 do 15 godina i govori o krizi klasičnog partijskog organizovanja, krizi poverenja građana.

"To je simptom nepoverenja građana da će se njihov glas ikada čuti. To vam je ono gde između obećanja i izborne realnosti postoje dramatične razlike, gde su građani shvatili da niko ne zastupa njihove interese. Onda se pojavio fenomen antistranačke politike", zaključuje Stojiljković.

Pivske, piratske i satirične partije – koliko su uspešne  

Pivskih partija bilo je mnogo po Evropi, uključujući i onu belorusku, čiji je lider posle paljenja nacionalne zastave emigrirao u Češku i sada je član Piratske partije.

A to je jedna od ozbiljnijih stranaka neozbiljnih imena. Piratska partija je nastala u Švedskoj 2006. godine.  Cilj je bio reforma zakona u vezi sa autorskim pravima i patentima.

Brzo je dobila međunarodni karakter i mandat na evropskim izborima. Islandski pirati su 2013. bili prvi koji su izabrani u neki nacionalni parlament. Pred izbore 2016. ankete su im čak predviđale pobedu, ali su na kraju bili treći.

U Nemačkoj postoji satirična partija koja se zove - Partija. Vodi je Martin Zoneborn, nekadašnji urednik satiričnog magazina Titanik i saradnik Špigla i ZDF-a. Partija je 2014. godine osvojila mandat na evropskim izborima sa 180 hiljada glasova.

Ove godine dobili su 900.000 glasova i dva mandata. Na dan ujedinjenja Nemačke 3. oktobra su tražili da se ponovo podigne Berlinski zid. Cilj je provokacija, posebno desničara. Omiljena tema - korupcija.

Dopisnik RTS-a iz Nemačke Nenad Radičević prepričava kako je Martin Zoneborn nedavno na propitivanju novih evropskih komesara, postavio pitanje Dubravki Šujici iz Hrvatske, predloženoj za potpredsednicu Evropske komisije.

"On je nju iznenadio pitanjem kako je uspela za dvadeset pet godina rada u politici da dođe od profesorke nemačkog jezika koja živi u stanu od šezdeset kvadrata i vozi, kako je rekao, raspadnutog Renoa, do vrednosti imovine od pet miliona evra. Probala je da odgovori, ali sama formulacija pitanja je za mnoge bila dokaz da je tu reč o onome protiv čega se bore – da političari ulaze u politiku da bi se obogatili", priča Radičević.

Ljudi iz sveta zabave sada su na čelu država - više nije smešno

U poslednje vreme ne ističu se toliko neobične partije, već ličnosti, od kojih su neke neobičnim pristupom stigle do najvažnijih funkcija.

Đuro Radosavović podseća na seriju "Najjači glas" o Rodžeru Ejlsu koji je osnovao Foks i koji je prvi pokrenuo taj talas. Podržavao je i Donalda Trampa kao kandidata. Tramp je prvi koji je došao iz sveta zabave, a da je postao predsednik.

"To je talas. Na ovim prostorima to je Bepe Grilo u Italiji. On je kao komičar preskočio sve standardne medije i oglašavanje, a koristio se Tviterom i društvenim mrežama. Dok su se ljudi smejali, on je postao jedan od začetnika pokreta Pet zvezda koji je zapravo prilično konzervativno-populisitčki pokret danas. Svi koji su se smejali Grilu sada se kaju zbog toga. Sve je to stend-ap komedija, i to je najteža varijanta vladanja prostorom. Predsednik Ukrajine je majstor u tome", kaže pisac Đuro Radosavović.

Niko se više ne smeje, bar ne glasno, ni Zelenskom, ni Trampu, iako su obojica javnosti dugo bili poznati u svetu biznisa, odnosno zabave.

Predsednik Gvatemale Džimi Morales javnosti je dugo bio poznat kao komičar.

Hajk Marutijan, gradonačelnik Jerevana, bio je komičar i scenarista.

U Brazilu Fransisko Everardo Oliveira Silva, bio je klovn, komičar i pevač. Sada je predstavnik Sao Paola u brazilskom kongresu. Samo jedan kongresmen je dobio više glasova od njega u istoriji Brazila. Mnogo je sličnih primera širom sveta.

Jedan od najnovijih u Evropi je Jan Bemerman, nemački satiričar i komičar, voditelj na ZDF-u. Poznat van granica Nemačke po sukobu sa turskim predsednikom Erdoganom kome je spevao pogrdnu pesmu, što je na kratko zateglo odnose dve zemlje. Ovog avgusta se rugao liderima nemačkih socijaldemokrata i najavio kandidaturu za predsednika stranke.

"Bemerman je pre neki dan zvanučno postao član SPD-a. Sada stranci koja je u slobodnom padu po poularnosti, nije jasno da li on pravi sprdnju sa njima ili zapravo zaista želi da uđe u SPD i kao poznato lice izvuče tu stranku iz lošeg izbornog rezultata koji im se svakako smeši. Sva prilika je da čini ovo prvo, ali je interesantno videti kako vodeći poliitčari ne znaju kako da se bore sa satiričarima", kaže dopisnik RTS-a Nenad Radičević.

Profesor Zoran Stojiljković kaže da je reč o ljudima koji su ne samo došli iz sveta zabave ili biznisa, već koji su često i bogati.

"Ali oni govore da se bore protiv otuđenih političkih elita", dodaje Stojiljković.

"Uvek traže grupu na koju će adresirati nezadovoljstvo. Bilo da su to manjine, okruženje,ili je to samo protest protiv onih koji su vladali tako kako su vladali. Žeton tu je uvek borba protiv korupcije i politika čistih ruku, od kojih najčešće ne bude ništa".

"Cinični otklon prema politici"

Kada je ozbiljnost prestala da bude faktor, marketinške agencije su uvidele da biračima treba kratka, jasna i duhovita poruka. Agencije koje podržavaju nekog kandidata ili partiju, uglavnom kandiduju gotov brend.

"To je kao kad bi kod nas neko kandidovao Cecu ili Zdravka Čolića, ili Mićka, već gotove ljude. Da ih brendira, stilizuje i kaže, reći ćeš to i to, a budi kakav jesi. To je gotov kandidat", kaže Đuro Radosavović.

On podseća i na primer kada je advertajzing preduhitrio politiku, kad se pojavio glumac Andrija Milošević sa navodnom kandidaturom, predizbornim stajlingom.

Bilo je, kaže, i ozbiljnih ljudi koji su čak računali koliko bi on mogao da dobije ako se kandiduje. Na kraju se ispostavilo da je to bila kampanja za sok.

"A onda vidimo Sergeja Trifunovića", nastavlja Radosavović.

"On je iz te branše, u sliičnom prvacu je krenuo. Rezultati su mu za sada dobri. Kada je neko formiran i brendiran, kada krene u advertajzing ili politiku slično je to. Iskače iz normi u smislu da zna kako da ga čuju, da zaradi aplauz i da šarmira ljude".

Neobične partije ili kandidati nastaju i kao neki cinični otklon prema politici, gde se klasični politički obrasci parodiraju, smatra Zoran Stojiljković.

"Formira se politička grupa kao što je to kod nas bilo sa Belim koji je imao neslužbeni naziv iz naše kuhinjske tradicije – 'Otiš'o si, sarmu prob'o nisi'. To je vrsta kritičkog otklona prema politici koju nose ljudi koji nisu iz politike. Fenomen koji može da zadrži pažnju i građani – ili verujući u to ili češće protestno glasajući protiv politčara koje geldaju decenijama – pokušavaju da artikulišu političku volju".

Đuro Radosavović ističe da je Beli bio "dobar početak".

"Čak i ako je bio mamac odnosno zec, kao u trkama da odvuče nekog u suprotan smer ili ga umori dovoljno. U trenutku kad je trebalo da krene u drugom smeru, ispostavilo se da je kao limitirani genije. Kad je imao ekipu iza sebe, bio je uspešan. On je pokazatelj kiksa, dobrog pokušaja".

Ko je na Balkanu pandan Trampu ili Zelenskom 

I u okruženju je bilo sličnih kandidata. Tako je bivši komičar i politički satiričar Marjan Šarec postao slovenački premijer. Pre premijerskog mesta u dva mandata bio je gradonačelnik Kamnika. Sada se smatra ozbiljnim političarem.

U Hrvatskoj trenutno ima zanimljivih kandidata za predsednika ili predsednicu. Poput muzičara, preduzetnika i ekonomiste Miroslava Škora. Poznat je i kao kum Marka Perkovića Tompsona. Pisac Ante Tomić ga naziva tamburašem.

"Ima jedna njegova pesma, mislim da se zove Mata", kaže Radosavović. "Peva:Došla je devedeseta, otac reče sad ili nikada. To je slogan koji je jak i opsan, ali ljudi se pale na to. A Škoro nije ništa drugo do malo uredniji Baja Mali Knindža ili Baja Mali Knindža Made in EU".

Vreme političkih tamburaša i satiričara očigledno tek dolazi. Razočaranje u tradicionalne partije im ide na ruku.

Pitanje je koliko mogu da potraju. Radosavović podseća i na stih koji glasi: Kakav ćemo refren, smislićemo nešto. Da osvojimo vlast, pa da vidimo šta ćemo da radimo.

Neki bi rekli da se tako i Donald Tramp iznenadio kad je video šta sve treba da radiš kad si u Beloj Kući. Za njegovu politiku se svakako može svašta reći, ali niko ne može da mu ospori da je zanimljiva.