Opsadno stanje pred evropske izbore zbog lažnih vesti

"Vikiliks potvrdio: Hilari Klinton prodavala oružje Islamskoj državi", "Papa Franja podržao Donalda Trampa za predsednika", "FBI agent povezan sa curenjem mejlova o Hilari Klinton pronađen mrtav", "EU zabranjuje pečenje rakije".

Šta je zajedničko ovim naslovima? Manipulišu našim emocijama, religijskim uverenjima, strahovima...i svi su mamac ka lažnim vestima.

Jer, iako je sva prilika da će pre nestati srpski seljak nego što će EU zabraniti rakijski kazan to nas neće sprečiti da kliknemo i pogledamo šta se krije iza te "vesti".

Kada je reč o izborima za Evropski parlament igra je još komplikovanija jer se odvija istovremeno u 28 različitih država. Praćenje društvenih medija je visoko selektivno i nije moguće imati sveobuhvatan pogled na ono šta se dešava na svim društvenim medijima i mrežama tokom izbora. 

Društvene mreže postale su suštinska infrastruktura za javne debate i formiranje političkog mišljenja. U uspostavljenim demokratijama, tradicionalni mediji kao što su televizija, radio i štampa i dalje igraju značajnu ulogu, čak iako se njihov sadržaj distribuira putem društvenih mreža.

Međutim, nisu li upravo poslednji izbori održani u Nemačkoj, SAD i drugim visokorazvijenim društvima pokazali svu poroznost društvenih mreža?

Bitka za "tviterburg"

Za nemačke izbore koji su održani 2017. godine, posmatrači su za četiri meseca prikupili 900.000 tvitova sa glavnom oznakom izbora #BTW17. Na sam dan izbora, prikupili su gotovo identičan broj tvitova za samo 12 časova koliko su biračka mesta bila otvorena. Uz to bilo je više miliona tvitova sa drugim relevantnim oznakama – haštagovima (#).

Fenomen 'lažne vesti' ili bolje rečeno izmišljen ili manipulisan sadržaj takođe je praćen na nemačkim opštim izborima kao i njihov uticaj.

Najistaknutiji slučajevi koji su identifikovani od strane organizacija za proveru činjenica, koje dalje prate njihovo širenje po društvenim mrežama, dolazile su od pristalica desničarske Alternative za Nemačku.

Iako su one pomogle boljem izbornom rezultatu te partije, lažne vesti nisu presudno uticale na nemačke izbore što ne znači da nisu ni drugde.

Tako je 20 najizazovnijih lažnih izbornih priča, sa instant sajtova i hiper blogova, generisalo 8.711.000 postova, reakcija i komentara na Fejsbuku tokom poslednja tri meseca kampanje za američke predsedničke izbore 2016. godine.

Istovremeno, dvadeset najuspešnijih izbornih priča na 19 poznatih i uticajnih sajtova sa vestima generisalo je ukupno 7.367.000 postova, reakcija i komentara na Fejsbuku. To pokazuje da su virusne lažne izborne vesti nadmašile realne vesti na Fejsbuku.

Mi smo tu samo zbog para 

Namera onih koji generišu takve vesti nije uvek da utiču na ishod izbora, neki bi samo da zarade. Dobar primer za to su lažne vesti sa senzacionalnim, neistinitim tvrdnjama koje su targetirale američko biračko telo a koje su plasirali makedonski tinejdžeri kako bi generisali veliki broj klikova i na osnovu toga prodali reklamni prostor.

A problem se i dalje širi, bez vidljivog kraja. Oksfordski institut za internet tako napominje da se "broj zemalja u kojima se formalno organizuje manipulacija društvenim medijima uveliko povećao – sa 28 na 48 zemalja širom sveta.

Rast većinom dolazi od političkih partija koje šire dezinformacije i tabloidne vesti u izbornom periodu. Postoji više političkih stranaka koje su učile na strategijama primenjenim tokom Bregzita i američkih predsedničkih izbora 2016. godine.

U kampanjama se sada više koriste softverski botovi, džank vesti i dezinformacije kako bi polarizovali biračko telo i manipulisali glasačima."

Sa druge strane, u zemljama krhkih demokratija ili tranzicija bez kraja, društvene mreže postaju dominantna platforma političke razmene.

Kampanja koju je Fejsbuk pod nazivom "Besplatne osnove" pokrenuo u 42 zemlje u razvoju samo je stvorio monopol.

U nekim od tih zemalja ljudi 'internet' poistovećuju sa Fejsbukom, pošto je većina onlajn interakcija posredovana upravo preko Fejsbuka. 

Kako uhvatiti duh(a)

Praćenje društvenih medija ne može se uporediti sa praćenjem tradicionalnih medija koje podrazumeva kvantitativnu i kvalitativnu analizu informacija plasiranih u udarnim televizijskim i radijskim terminima kao i prostorno ograničen novinarski tekst i opremu u vidu naslova, fotografije i pozicije. Nasuprot tome, raspoloživi materijal na društvenim mrežama je – beskonačan.

U "ratnim sobama" od Kalifornije, preko Dablina do Singapura sede eksperti za pop-ap operacije i praćenje različitih sadržaja Fejsbuka, Tvitera, Instagrama, Votsapa i Gugla za šta je uz poznavanje nekog od 24 zvanična jezika EU potrebno i dobro poznavanje lokalnog konteksta i navika.

Društvene mreže daju uvid u diskusije i ponašanje značajnog broja birača i služe kao jedna vrsta stalne ankete.

Identifijuje tzv. 'mehuriće' odnosno izolovana politička mišljenja i odnos korisnika društvenih mreža prema tradicionalnim medijskim sadržajima.

Uz definisanu metodologiju (koje nema) za to je potrebno vreme, kao i značajni ljudski i tehnički resursi.

U međuvremenu, koalicije desničara i drugih intersnih grupa koji saveze najpre prave u onlajn prostoru kada se dokopaju evropskih poslaničkih mesta svoje ciljeve realizuju upravo crpeći infrastrukturu evropskih institucija i novac evropskih građana.

Evropski parlament – raj za evroskeptike 

Svoju političku vidljivost mnogi su ostvarili upravo u Evropskom parlamentu.

Primera za to je mnogo, ali sigurno znamo za potpredsednicu Hrvatske konzervativne stranke Ružu Tomašić, lidera Partije nezavisnosti Velike Britanije i glavnog zagovornika Bregzita Najdžel Faraža i liderku Nacionalnog ujedinjenja Francuske Marin le Pen.

Oni i mnogi drugi evroskeptici, zagovornici nacionalističkih, rasističkig i antimigracionih stavova, izdašno uhlebljenje i govornicu našli su upravo u Evropskom parlamentu.

Angažovane haj-tek kompanije i njihovi analitičari i pored toga što će zahvatiti dobar deo sadržaja neće moći javno da iznose podatke, jer nemaju za to mandat. Evropa još merka gde je granica između javnog i privatnog u onlajn prostoru.

Primera radi EU priručnik za posmatranje izbora iz 2016. jedva da spominje društvene mreže i uključuje samo kratko poglavlje o posmatranju onlajn okruženja. Ovakav pristup dovodi u pitanje nedostatak važnih informacija o formiranju javnog mnjenja.

Indikativno za ovaj nedostatak je izveštaj iz 2016. o izborima u SAD, koji nije uključio analizu društvenih mreža, iako se u retrospektivi to pokazalo kao jedna od najkritičnijih oblasti i mesto uticaja stranih faktora.

Isto (ne) rade, sigurno, u Bombaju

I dok kampanja za evropske izbore polako ističe, dok vladin i nevladin sektor čeka nadnacionalne upute za metodologiju praćenja onlajn sadržaja Indija, gde izbori traju mesec dana i gde glasaju stotine miliona glasača, bar je pokušala da to uokviri.

Indijska izborna komisija izdala je instrukcije kandidatima o upotrebi društvenih medija.

Instrukcije uključuju obaveštavanje izbornih komisija o svim računima kandidata i predsertifikaciju objavljivanja oglasa u društvenim medijima od strane Komisije.

Troškovi oglašavanja u društvenim medijima moraju biti eksplicitno uključeni u izjave o troškovima kampanje kandidata.

U komisiji tvrde da su samo razumno proširili obaveze koje već postoje a da nema razloga zašto se one ne bi odnosile i na društvene medije. Veruju i da će to pomoći da se identifikuju i blokiraju lažne veb stranice kandidata.

Društveni mediji su proširili demokratiju, dajući glas i šansu da se čuje veći broj ljudi i njihovo mišljenje, ali su takođe manipulisani da potkopaju demokratski diskurs.

Abraham Linkoln je jednom rekao: "Javno mišljenje je sve. Uz njega, ništa ne može da propadne, protiv toga ništa ne može uspeti. Onaj ko oblikuje javno mišljenje ide dublje od onoga koji donosi zakone."

To je istinito danas kao što je bilo i u Linkolnovo vreme.