Beč i Berlin pod hladnom rukom polarizacije

Za ono što se trenutno događa na političkim scenama Austrije i Nemačke, nema presedana u novijoj posleratnoj istoriji nakon 1945.

Faktičko stanje je sledeće: Reagujući na krizu legitimacije, državni organi se okreću partijskoj bazi; partijske baze ignorišu dubinu polarizacije javnosti; javnost, strukturisana kao politički suveren, traži odlučnu reakciju državnih organa; državni organi ne mogu da isporuče traženo, jer osećaju da su u krizi legitimacije.

Grafički predstavljeno, ovde se ima posla sa kružnicom nestabilne linije, koja može pući na bilo kom od ta četiri nivoa – državne vlasti, partijskih struktura, društvenog sistema i podeljene javnosti.

Austrija i Nemačka su, kao pre njih Francuska, Belgija ili Italija, postale taoci novijeg razvoja političkih prilika, čija je prva faza ispisana prvobitnom glorifikacijom fenomena "Arapskog proleća" 2011. i 2012, druga proglašavanjem sankcija Rusiji 2014, treća rezigniranim mirenjem sa seobom naroda 2015, četvrta nelogičnim isporučivanjem EU u zavisnost od promenjivog režima u Turskoj.

To nije kraj Unije, ali jeste pokušaj isprovociranog napuštanja političkih kategorija dvadesetog veka, pre svega nacije i nacionalne države.

Nacije uzvraćaju udarac

Sve što se ovog trenutka događa na političkoj sceni Austrije može se podvesti pod dramatiku nacionalne države – hoće li ona biti podvrgnuta daljoj delegitimizaciji, ili će naprotiv povratiti deo političkih kompetencija.

Iako je konzervativni kandidat za državnog predsednika ispao u prvom krugu zajedno sa kandidatom socijaldemokrata, taj poraz za sada ima efekte samo po socijaldemokrate.

Počelo je direktnim prozivanjem kancelara Fajmana "da pokaže dovoljno ličnog dostojanstva i istorijske odgovornosti" time što će podneti ostavku na sve funkcije (uvodnik lista Prese odmah nakon prvog kruga).

U kakofoniji javnih i polujavnih glasova, brzo je postalo jasno da ne misle svi na Fajmana kad viču "Ostavka!".

Na videlo je isplivao duboki ideološki jaz koji do prošle godine tiho, od ove vrlo prominentno, deli austrijsku socijaldemokratiju: Da li je Austrija primila previše ili premalo migranata (90.000 u 2015. godini i oko 30.000 u 2016.)?

Da li se prema Štraheovom FPÖ-u treba otvoriti, ili tu stranku i dalje prezirati i ignorisati, a njene glasače vređati kao "neonacističko seme"?

Da li je zatvaranjem "balkanske rute" austrijska vlada spasila Evropsku uniju, ili je etički, moralno, osudila na propast?

Da li i dalje treba državnim sredstvima pomagati demografsku i kulturnu islamizaciju evropskih društava, takozvanu "kulturalizaciju" Unije (Ortner onlajn), ili se tom trendu suprotstaviti aktivnom nacionalnom politikom?

Na personalnom planu: Da li je Fajman kriv zato što je do januara sprovodio neograničenu migracionu politiku, ili od februara restriktivnu?

Prema tim pitanjima, partijske strukture, teritorijalne organizacije i lokalne grupe stoje podeljene i duboko polarizovane – kao da iz dubine demokratske levice Fajmana gledaju dve partije.

Ako za sada ostane na funkciji – što će se znati u ponedeljak, kada se završavaju sondirajući unutarpartijski razgovori – biće to ne toliko zbog nedostatka personalnih opcija, već iz osećaja komoditeta najjačeg nacionalnog socijaldemokrate, bečkog gradonačelnika Mihaela Hojpla, koji ovih dana šalje protivrečne signale.

Da bi ustoličio nekoga sa potencijalom da ujedini polarizovanu partijsku bazu (Gerhard Cajler ili Kristian Kern), Hojpl bi prvo sam morao da postane šef vlade i partije, funkcija koja je u njegovom sistemu vrednosti daleko ispod statusa gradonačelnika carskog grada Beča.

Merkel: Premalo, prekasno ili previše, prerano?

I nemački CDU je od prošle sedmice ušao u zonu ubrzanog protoka vremena, gde se strateški pravci smenjuju u ritmu dnevne ponude osrednjeg restorana.

U ponedeljak je Špigel u komentaru naslovljenom "Merkelino vreme je prošlo" efektivno tražio kancelarkinu ostavku (autor Janko Tic), u sredu je to postalo irelevantno, u petak je na istim stranicama izražena zabrinutost zbog posledica koje rekonstrukcija turske vlade može imati po stabilnost nemačke vlade.

Impuls zbunjenosti nije se u nemačke medije toliko spustio sa državnog nivoa, već popeo sa partijskog.

Naime, u ponedeljak je u medije – u veliki broj medija, što znači da se nije radilo o nekoj posebnoj tajni – procurela informacija sa partijskog prezidijuma CDU, da je ta stranka desnog centra odlučila da prestane sa proizvodnjom politike levog centra, budući da ju je ta činjenica poslednjih osam meseci koštala gubitka glasačkog tela, društvenog uticaja i otvorene svađe sa regionalnim partnerom CSU.

Teoretski, CDU je signalizovao da diže ruke od globalnog humanizma; praktično, time bi se programski otvorio prema onom delu konzervativnog glasačkog tela koje je, javno žigosano kao "neonacističko seme", pobeglo desno pozicionisanom AFD-u.

U prvoj reakciji na pomeranja unutar nemačkog partijskog pejzaža, Špigel se odlučio za sledeću dijagnozu: "U Štutgartu se AFD inscenirao kao nova snaga protiv establišmenta. Kancelarka je čista esencija establišmenta. Ako želi da pobedi AFD, Merkelova mora da ode".

Tic piše: "CDU slabi progresivno sa ostankom Angele Merkel na partijskom vrhu. Njeni članovi očajavaju nad činjenicom da je kancelarka ili isterala, ili preživela sve kritičare. Kancelarka je od CDU napravila 'šuplje telo', praznu partijsku ljusku – nedavno se žalio, a gde baš on, šef socijaldemokrata (SPD) Zigmar Gabrijel. Još se nijedna organizovana politička snaga u Nemačkoj nije usudila da tako drsko preko noći baci u vodu sve svoje dugogodišnje principe, kao sada CDU pod Angelom Merkel. Sve za vlast! Bes zbog toga manifestuje se kod mnogih kao članstvo ili u glasanju za AFD. A pri tome je i sam SPD već odavno postao šuplje telo, samo ga još ljuska drži, dok se deziluzionisane socijaldemokrate okreću desnim populistima. (...) Merkelova je u svojih, do danas 11 godina vladavine, uspela da pulverizuje čak dva politička bloka – svoj konzervativni i tuđi socijaldemokratski".

Komentar "Prekasno", koji za Špigel potpisuje Jakob Augštajn, napisan je iz refleksa duboke rezignacije, motiva koji se sve češće sreće i kod nekih medijskih autora u Austriji.

Augštajn: "Desnica menja Nemačku, vrednosna paradigma je već na delu. AFD se pred našim očima pretvara u novu konzervativnu partiju. Uspon AFD-a niti je iznenađujući, niti je bio nezaustavljiv. Druge partije i mediji su bespomoćno posmatrale taj proces otvorenog kraja. Sad je kasno – desna revolucija je počela (...) Kada je pre nekoliko dana jedan desničar pobedio u prvom krugu austrijskih predsedničkih izbora, Zigmar Gabrijel je rekao – sada se sve demokratske snage moraju svrstati iza preostalog demokratskog kandidata. Demokratske snage? Pa desni zaokret je i ovde i tamo upravo produkt 'demokratskih snaga'."

Karlu Velikom, ili – kad je Evropa bila do Konstantinopolja

Da se ovde ne bi previše zaglibilo u teorijsko razmatranje o tome kako su "demokratske snage" u Evropi – socijaldemokrate, socijalisti, konzervativni, demohrišćani i zeleni – stavile na kocku budućnost kontinenta i otvorile vrata "desnima", najbolje je taj mehanizam transformacije objasniti na jednom sasvim jednostavnom primeru: Dodeli ugledne Karlove nagrade papi Franji na ceremoniji u Vatikanu.

To je prvi put da je jedan papa dobio redovnu Karlovu nagradu koja se neprekidno od 1950. dodeljuje za dostignuća u jedinstvu Evrope. (Ivan Pavle Drugi je 2004. dobio vanrednu Karlovu nagradu, nešto kao utešnu, dok je glavna te godine dodeljena irskom EU parlamentarcu Petu Koksu).

Daleko od toga da je on nije zaslužio, sigurno da jeste! Stvar međutim i nije u tome, već u očajničkom traženju moralnog autoriteta kojim najuticajniji EU političari pokušavaju da bez gubitka, bez kompromisa, bez trunke popuštanja, nastave politiku kojom su ustvari samo probudili dezintegracione sile unutar EU.

Ovako bi, uz primenu formule sa početka teksta, izgledao lanac uzročno-posledičnih veza u konkretnom slučaju: Nemačka kancelarka ne odustaje od plana da progura obaveznu, prisilnu, ali u svemu ostalom solidarnu podelu stotina i stotina hiljada muslimanskih migranata sa Bliskog istoka i Afrike.

Posle osam meseci istrajavanja, pri čemu je jedan deo disciplinske energije potrošen i na održavanje jedinstva u anti-ruskim sankcijama, kancelarki je jasno da ima posla sa nacionalnom krizom legitimacije.

Za kancelarku bi stoga bilo najjednostavnije da se po legitimaciju spusti u stranačku bazu CDU, ali i ona i koalicioni SPD su u međuvremenu "šuplja tela", kako konstatuje kolega iz Nemačke.

Druga kancelarkina opcija bi bila spuštanje u još dublju bazu, kod samog suverena, odnosno biračkog tela, ali ono je u Nemačkoj takođe polarizovano, što dobro pokazuje uspeh AFD-a, pa ni ta varijanta ne dolazi u obzir.

Treća kancelarkina opcija je ići po ekstra legitimaciju u države članice EU, ali kičma nekih nacionalnih političkih garnitura, austrijske čak vrlo drastično, je bukvalno slomljena Merkelinom migracionom politikom.

Šta onda preostaje kancelarki? Jedino Brisel i zajedničke evropske institucije – predsednici Parlamenta Šulc, Komisije Junker i Saveta Tusk.

Ali, kako i oni znaju da kancelarkina politika globalizovane socijalne države počinje da ugrožava tektoniku zajedničke evropske kuće, jasno im je da se pod hitno moraju osloniti na eksternu legitimacionu instancu.

Izbor je mali: kod Putina neće, kod Stoltenberga ne žele, kod Obame ne mogu (jer odlazi), kod Erdogana mogu, ali im ne pomaže.

I tako su Merkelova, Šulc, Junker i Tusk izvukli papu Franju iz etičkog šešira Starog kontinenta, nadajući se da će im njegov neupitni moralni autoritet i humanistički profil vratiti političku legitimaciju koja im erodira na državnom, partijskom, društvenom i zajedničkom evropskom nivou.

Papa, sa svoje strane, ne mora nikuda po ekstra dozu autorizacije – on je ne samo službeno nepogrešiv (infallibilitas dogma), već i po funkciji oslobođen disciplinskih okvira demokratije, izbora, medija, podele vlasti i naroda kao nepredvidivog suverena.