Japan, fenomen "železničkog samoubistva"

Japanska železnica simbol je efikasnosti, tačnosti i brzine. I zaista, najčešći uzroci kašnjenja vozova u Japanu nalaze se u pojavama i događajima van moći železničara. Nažalost, najveći uzrok kašnjenja vozova u Japanu su samoubistvo i nesrećni padovi sa platformi perona na šine.

Tako je, na primer, po podacima Japanskog ministarstva za zemlju, saobraćaj i komunikacije u fiskalnoj 2012. godini (periodu od početka aprila 2011. do kraja marta 2012. godine) 631 osoba svojevoljno potražila smrt na šinama, dok je 295 ljudi poginulo u nesrećama kao što su padovi sa železničkih platformi i sudari vozova i automobila na prelazima. U zadnjih nekoliko godina najteža je bila fiskalna 2009. kada su na taj način život sebi oduzela 682 Japanca.

U Japanu svake godine ruku na sebe digne prosečno oko 30.000 ljudi. Kada su železničke nesreće u pitanju, najopasnije vreme u godini su novogodišnji praznici kada puno ljudi u alkoholisanom stanju zaluta na šine.

Tokom decembra na stanicama gradskog prevoza u Tokiju mogu se videti posteri koji upozoravaju građane da budu oprezni kako ne bi krivudavim hodom u pijanom stanju greškom pali sa perona na prugu, a mediji posle Nove godine često pišu o tome kako zaštiti slavljenike ili stare osobe sa demencijom koje su najčešće žrtve takvih nesreća.

Najteža situacija u Tokiju

U Tokiju verovatno ne postoji stanovnik koji bar par puta nije doživeo da njegov voz stane zbog onog što se u šturom saopštenju preko razglasa naziva "nesrećom sa posledicama po ljudski organizam ", širok pojam koji, zapravo, najčešće predstavlja eufemizam za smrt na šinama.

Crne hronike kažu da se u dvanaestomilionskom Tokiju, u koji se svaki dan sliva još nekoliko miliona ljudi iz okolnih, takođe mnogoljudnih gradova, ponekad u jednom danu desi i po tri, četiri samoubistva skakanjem pred nailazeći voz.

Ovaj vid samoubistva je mnogo godina unazad postao društveni fenomen o kojem se mnogo govori među stanovništvom, ali ćuti u medijima, jer izveštavanje o njemu, čini se, inspiriše nova samoubistva.

Dokaz za to je serija samoubistava iz 2011. godine kada je za nešto manje od dva i po meseca, u periodu od polovine jula do kraja semptebra, pet ljudi pohrlilo u smrt na istoj stanici gradskog voza u Tokiju.

Te godine na stanici Šin Koiva, kroz koju se kreću vozovi iz centra Tokija ka susednoj administrativnoj jedinici, prefekturi Ćibi, najpre je sebi život oduzela žena u četrdesetim godinama.

Inače, uzdržani japanski mediji tada su prekršili nepisano pravilo o ćutanju i javili o njenoj pogibiji, jer ju je silina udarca bacila na kiosk na peronu, pri čemu su, pred očima nekoliko desetina posmatrača, povrede zadobile četiri osobe koje su tu stajale. Odmah sutradan na istom mestu u smrt je skočio muškarac u pedestim godinama. Dve nedelje kasnije pridružio im se muškarac u tridesetim godinama, a do kraja septembra za njima su u smrt otišle još dve osobe.

Razlog zašto je mala stanica Šin Koiva nakon pominjanja u medijima stekla mračni status najpopularnijeg mesta za samoubistvo skakanjem pod voz je to što kroz nju bez zaustavljanja prolazi ekspresna kompozicija za aerodrom Narita, koja se kreće brzinom od oko 120 kilometara na čas, pa oni koji žele da sebi oduzmu život smatraju da tu sigurno mogu umreti bez opasnosti da prežive udar i ostanu teški invalidi.

Samoubistvo košta

Ali, samoubistvo nije čisto individualni čin, jer uvek ima ozbiljne posledice po porodicu preminulog. Te posledice, kada su u pitanju samoubistva na železničkim prugama, nisu samo psihičke prirode.

Naime, železničke kompanije u Japanu, u slučaju da je uviđajem utvrđeno da je reč o samoubistvu a ne nesreći, porodici nastradalog upućuju zahtev za finansijsku odštetu jer je ona, kao njegov pravni naslednik, dužna da preuzme na sebe dugove i štetu koje je preminuli prouzrokovao.

Šteta koju usled samoubistva na šinama prevoznici pretrpe je širokog dijapazona i obuhvata popravku voza, troškove uklanjanja tela, te finansijski gubitak usled smanjenja broja putnika prourokovanog stajanjem i kašnjenjem vozova.

Pored toga, u takvim slučajevima, japanske kompanije putnicima zaustavljenih voznih kompozicija o svom trošku dele karte za vožnju na drugim linijama, kako bi kompenzovale putnike za to što nisu stigli na svoje odredište, uprkos tome što su platili kartu. Time se izbegavaju dugi redovi za povraćaj novca ispred šaltera i putnicima omogućava da drugim putem što pre stignu na željeno mesto.

Iznos zahteva za odštetu varira u zavisnosti od prometnosti linije, odnosno, od frekvencije železničkog saobraćaja i prosečnog broja putnika koje nose vozovi na toj liniji, kao i od doba dana, odnosno, trenutne opterećenosti linije.

Zahtevi za odštetu na prometnijim linijama u Tokiju iznose između 40 i 100 hiljada dolara, i obično su manji od finansijske štete koju je kompanija zaista pretrpela, jer se uzima u obzir bol porodice nastradalog i njena ekonomska situacija.

U realnosti, međutim, najčešće ne dolazi do naplate. Naime, porodica poginulog može da izbegne plaćanje odštete ako se pred sudom zvanično odrekne prava na nasledstvo, što se obično i čini u slučaju da preminuli iza sebe nije ostavio nekretninu ili značajniju sumu novca.

U nekim slučajevima, prevoznici sami odustaju od naplate iz obzira prema porodici preminulog.

Mada železničke kompanije nastoje da budu uviđavne prema porodicama nastradalih, uviđavnost može potencijalno biti opasna jer indirektno olakšava odluku potencijalnih samoubica da se bace pod voz, pa železničari pokušavaju da postignu teško ostvarivu ravnotežu između svojih ekonomskih interesa i humanosti.

I osoblje železničkih kompanija trpi veliki duševni bol, počev od vozača koji moraju da izađu na kraj sa činjenicom da su usmrtili nekoga, do otpravnika vozova koji na licu mesta pokušavaju da bar donekle saniraju užasne povrede i, kasnije, čiste šine od krvi.

Ponekad u javnost procuri vest i nehumanom postupku kompanija, kao u primeru iz 2012. godine kada je jedna železnička kompanija u prefekturi Aići zatražila kompenzaciju u iznosu od 70.000 dolara, zbog štete koju joj je prouzrokovala pogibija muškarca starog 91 godinu, koji je usled demencije nesvesno zakoračio na prugu.

Železničko preduzeće optužilo je porodicu da se nije dovoljno brinula o svom preminulom članu, a lokalni sud u Nagoji je presudio u njegovu korist.

Kritičari zahteva za odštetu kažu da je ono što mnoge Japance tera u svojevoljnu smrt pod točkovima voza ekstremno naporan rad u firmama, odnosno, da su firme koje eksploatišu radnike te koje bi trebalo da ponesu teret štete nastale zaustavljanjem železničkog saobraćaja, a ne ucveljene porodice nastradalih.

Železničke kompanije nastoje da onemoguće samoubistva i nesreće postavljanjem zaštitnih ograda na peronima i duž pruga, ali taj proces sporo teče jer su troškovi instaliranja i održavanja tih ograda ogromni, naročito tamo gde one moraju biti opremljene senzorima koji ih automatski otvaraju i zatvaraju u skladu sa dolascima i odlascima vozova.

Tako u ovom trenutku opremanje samo jedne od više stotina železničkih stanica na teritoriji grada Tokija košta nekoliko miliona dolara.