U selu Miljkovici živi se bez struje i puta

Prohladan početak aprila, još je hladniji na obroncima Vidojevice, u selu Miljkovici, gde nas ponovo vodi blatnjavi put, kojim se jedva krećemo do naših domaćina, familije Milovanovića, za koje je vreme stalo pre desetina i stotina godina, do pre mesec dana i bukvalno zaboravljenih od svih. Milijana, koja živi sama, dočekuje nas srdačno, kao i prvi put, valjda iz zahvalnosti što je i njihova muka, konačno isplivala na površinu. Dok nas poslužuje tek skuvanom kafom, upoznaje nas i sa svojima najmilijima, koji takođe jedva stignu do nje, da je posete.

Milijana Milovanović iz Miljkovice, kaže: "Ja ostajem ovde dok sam živa, pa sad, ako šta može da se uradi, može, ako ne može, ako je baš došlo dotle da ne može ništa da se uradi, neka im je alal na sve. U dvadeset prvom veku da živiš i bez struje i bez puta, to je stvarno nemoguće. Ali dobro, to je sad njihova volja, kako hoće, tako nek odluče."

Milijana kaže da je u međuvremenu pokušala da nešto uradi i u prokupačkoj Elektrodistribuciji, makar da podnošenjem zahteva za priključkom, zadovolji formu, ali se kako ističe, provela ko "bosa po trnju".

Milijana objašnjava: Ja sam nedavno otišla u distribuciju da nađem tog čoveka koji je za to, međutim, onaj njegov što stoji kod vrata nije mi dao ni da uđem. Kaže, otišo negde. Ja pitam da li ima neko tu, da kažem nekome nešto. Kaže da nema, otišli svi na doručak. I ja sam se vradila, šta ću, gde da ideš."

Nakon početne nade da se nešto konačno može promeniti, ona splašnjava i u porodici Dušana Milovanovića, na čija pleća su se navalili i bolesna žena i sin sa posebnim potrebama, u potpuno nedostojnim životnim uslovima, koji samo pogoršavaju i inače tešku situaciju.

Dušan Milovanović iz Miljkovice, dodaje: "Ja bih voleo, opet da kažem, i deda mi je živeo ovde, i otac živeo, i majka, tu mi je brat. Ali, pod ovim uslovima nema ovde života. Znači hteo ne hteo, sad ću da kažem, pomogli ne pomogli, biću prinuđem da odem odavde."

Odakle krenuti i šta učiniti da se podstaknu oni koji su u mogućnosti, ali i obavezi da pomognu da se pokrene davno zaustavljeni točak, dugo je razmatrao, u otvorenom razgovoru sa Milovanovićima i Zaštitnik građana, Zoran Pašalić, koji je i sam bio iznenađen onim što je video u Miljkovici."

Zoran Pašalić, zaštitnik građana, kaže: "Da li je moguće da ovako nešto postoji? E sad ćete da vidite da je moguće. I snimili smo i živi sam svedok da postoje ljudi koji žive bez struje, bez puta i da je doći do njih, bukvalno, avantura, u smislu da neko dođe da im pomogne ili da oni odu negde da potraže pomoć, ili da im neko donese, na primer neki materijal za građevinske radove. Naš posao je da se sutra obratimo onima koji su dužni da rade puteve ili, konkretno, Putevima Srbije i Elektrodistribuciji, da nam tačno kažu koliko i šta je potrebno da se uradi za put, jer put je preduslov da bi došla struja i da se onda uvede ljudima struja u kuće. Ako je to neisplativo, preskupo, da se to jasno kaže, i da se onda traži drugo rešenje. Zakazao je onaj koji je mora da dođe ovde pre vas i mene, da obiđe ove ljude. Onaj koji ima neke obaveze prema teritorijalnoj nadležnosti da vidi kako mu žive ljudi u opštini. Zato ćemo da odemo i da pitamo zašto neko ovde nije došao ranije."

Pašalić se sastao i sa meštanima susednog sela Obrtinca, koji su se požalili na put do njihovog sela, kojim je gotovo nemoguće proći i zbog čega imaju sve veće probleme u plasmanu svojih poljoprivrednih proizvoda, koji su sve traženiji zato što rastu u netaknutoj prirodi, uz minimalnu upotrebu hemije.