У селу Миљковици живи се без струје и пута

Прохладан почетак априла, још је хладнији на обронцима Видојевице, у селу Миљковици, где нас поново води блатњави пут, којим се једва крећемо до наших домаћина, фамилијe Миловановића, за које је време стало пре десетина и стотина година, до пре месец дана и буквално заборављених од свих. Милијана, која живи сама, дочекује нас срдачно, као и први пут, ваљда из захвалности што је и њихова мука, коначно испливала на површину. Док нас послужује тек скуваном кафом, упознаје нас и са својима најмилијима, који такође једва стигну до ње, да је посете.

Милијана Миловановић из Миљковице, каже: "Ја остајем овде док сам жива, па сад, ако шта може да се уради, може, ако не може, ако је баш дошло дотле да не може ништа да се уради, нека им је алал на све. У двадесет првом веку да живиш и без струје и без пута, то је стварно немогуће. Али добро, то је сад њихова воља, како хоће, тако нек одлуче."

Милијана каже да је у међувремену покушала да нешто уради и у прокупачкој Електродистрибуцији, макар да подношењем захтева за прикључком, задовољи форму, али се како истиче, провела ко "боса по трњу".

Милијана објашњава: Ја сам недавно отишла у дистрибуцију да нађем тог човека који је за то, међутим, онај његов што стоји код врата није ми дао ни да уђем. Каже, отишо негде. Ја питам да ли има неко ту, да кажем некоме нешто. Каже да нема, отишли сви на доручак. И ја сам се врадила, шта ћу, где да идеш."

Након почетне наде да се нешто коначно може променити, она сплашњава и у породици Душана Миловановића, на чија плећа су се навалили и болесна жена и син са посебним потребама, у потпуно недостојним животним условима, који само погоршавају и иначе тешку ситуацију.

Душан Миловановић из Миљковице, додаје: "Ја бих волео, опет да кажем, и деда ми је живео овде, и отац живео, и мајка, ту ми је брат. Али, под овим условима нема овде живота. Значи хтео не хтео, сад ћу да кажем, помогли не помогли, бићу принуђем да одем одавде."

Одакле кренути и шта учинити да се подстакну они који су у могућности, али и обавези да помогну да се покрене давно заустављени точак, дуго је разматрао, у отвореном разговору са Миловановићима и Заштитник грађана, Зоран Пашалић, који је и сам био изненађен оним што је видео у Миљковици."

Зоран Пашалић, заштитник грађана, каже: "Да ли је могуће да овако нешто постоји? Е сад ћете да видите да је могуће. И снимили смо и живи сам сведок да постоје људи који живе без струје, без пута и да је доћи до њих, буквално, авантура, у смислу да неко дође да им помогне или да они оду негде да потраже помоћ, или да им неко донесе, на пример неки материјал за грађевинске радове. Наш посао је да се сутра обратимо онима који су дужни да раде путеве или, конкретно, Путевима Србије и Електродистрибуцији, да нам тачно кажу колико и шта је потребно да се уради за пут, јер пут је предуслов да би дошла струја и да се онда уведе људима струја у куће. Ако је то неисплативо, прескупо, да се то јасно каже, и да се онда тражи друго решење. Заказао је онај који је мора да дође овде пре вас и мене, да обиђе ове људе. Онај који има неке обавезе према територијалној надлежности да види како му живе људи у општини. Зато ћемо да одемо и да питамо зашто неко овде није дошао раније."

Пашалић се састао и са мештанима суседног села Обртинца, који су се пожалили на пут до њиховог села, којим је готово немогуће проћи и због чега имају све веће проблеме у пласману својих пољопривредних производа, који су све траженији зато што расту у нетакнутој природи, уз минималну употребу хемије.