Bezobzirnost sugrađana najveća prepreka slepima i slabovidima u Leskovcu

Tama u kojoj živi već desetak godina ne sprečava je da bude uzorna majka i domaćica. I van svog doma potpuno je samostalna zahvaljujući belom štapu. Obuka za kretanje nije ni laka ni jeftina, ukazuje četrdesetsedmogodišnja Simka Golubović:

"Zahteva veliku upornost, to je dug proces, imamo samo jednog instruktora na teritoriji Srbije, a pristup je individualan."

U rukama beli štap, pa opet sama nikuda ne može. Reljefnim pločama nije pokriven ceo grad, a i tamo gde ih ima bezobzirnost je velika prepreka.

"Ja sam primetila neke bicikle valjda, udarila sam i štap, a onda sama ne mogu da se setim šta je, nisu mi ni rekli – sa desne strane sam imala problem na reljefu", navodi Milijana Redžić.

U šetnju na Svetski dan belog štapa krenuli su oslonjeni na slabovida lica. Niko od njih nema ličnog asistenta. Jedini oslonac za skoro 300 članova Organizacije slepih i slabovidih je Dragana Đokić.

Dostupno okruženje problem je za oko 12.000 slepih i slabovidih lica u Srbiji. Sa pristupom javnim objektima i slabo ozvučenim ili slepima neprilagođenim semaforima, suočavaju se u Leskovcu.

"Da ne parkiraju vozila, da povedu računa, jer svi mi volimo sami da se krećemo kao i naša zdrava populacija", podseća Milivoje Đokić, predsednik Organizacije slepih i slabovidih Leskovca.

Ništa manje ih ne muči obrazovanje i zapošljavanje u gradu. Između 15. oktobra prošle i ove godine, samo jedno lice je dobilo posao na ugovor.

"Naći posao to nam je najtežije, jer niko neće da nas prihvati sa tim nedostatkom", kaže Gorica Stefanović.

A koliko mogu i umeju pokazali su na obeležavanju velikog jubileja, 70 godina svoje organizacije. Ako ne očima, stvaraju upornošću, veštim rukama i beskrajnom dušom.