Četvrta ukrajinska izbeglička zima – zašto rat mora odmah da stane

U decembru je moja voljena baka Rita napunila 99 godina i četiri generacije naše porodice okupile su se tog dana u Buenos Ajresu da proslave njen život i mudrost koju je delila sa svakim od nas.

Okružena decom, unucima i praunucima, zračila je radošću, ali nisam mogao da prestanem da mislim na sasvim drugačiju stvarnost sa kojom se suočavaju mnogi stariji ljudi hiljadama kilometara daleko u Ukrajini, gde se milioni ljudi upravo sada suočavaju sa najoštrijom zimom od početka rata koji traje već četiri godine.

Vodeći rad Agencije UN za izbeglice (UNHCR) u istočnoj Ukrajini, svakodnevno vidim šta rat čini porodicama. Područja u kojima moj tim i ja pružamo humanitarnu pomoć spadaju među najteže pogođena, jer se nalaze blizu linije fronta koja se stalno menja. Moj posao podrazumeva da se susrećem i pružam podršku ljudima koji moraju da donesu jednu od najtežih odluka u životu: da ostanu u svojim domovima i rizikuju život ili da napuste sve i pobegnu u nepoznato.

"Odlazak nije bio lak, neizvesnost je bila zastrašujuća. I dalje mi nedostaje naš dom, čak i supa koju sam skuvala dan pre nego što smo otišli", rekla mi je 63-godišnja Svitlana.

Nedavno je evakuisana iz područja blizu linije fronta u Zaporoškoj oblasti, a sreo sam je u objektu koji obezbeđuje privremeni smeštaj za interno raseljena lica sa invaliditetom ili ograničenom pokretljivošću.

Svitlana je sedela u invalidskim kolicima, iščupana iz svog doma, sa čitavim dotadašnjim životom koji je ostao iza nje. Dok su ona i njen suprug konačno pristali na evakuaciju, njihova kuća je već bila oštećena granatiranjem, a od sela gotovo da ništa nije ostalo. Izvučeni su oklopnim vozilom, ne znajući gde će završiti.

Njena priča odražava stvarnost miliona Ukrajinaca čiji su životi ratom okrenuti naglavačke. A stariji ljudi trpe najviše, često se sa ovim izazovima suočavaju sami. Moja baka, koja je proživela burni 20. vek i Drugi svetski rat i koja je i sama bila aktivistkinja za prava starijih osoba, uvek me je podsećala da raseljavanje drugačije pogađa starije: teže je napustiti dom, sporije se prilagođavati, a gubici su dublji.

U Ukrajini to vidim svakog dana. Mnogi stariji ljudi odbijaju da napuste područja u kojima se vode aktivna neprijateljstva jer se osećaju vezano za svoje domove, koji su možda generacijama u njihovoj porodici. Ili moraju da brinu o ranjivim članovima porodice, da zaštite kućne ljubimce ili stoku, ili jednostavno ne mogu da podnesu da odu.

"Radije bismo umrli ovde, gde su sahranjeni svi naši", osećanje je koje često dele stanovnici zajednica na prvoj liniji.

Oni koji ipak pobegnu ostavljaju za sobom čitave živote i oslanjaju se na sopstvenu otpornost i snagu dok ponovo grade život drugde, uz podršku humanitarnih organizacija poput UNHCR-a, koje pomažu da se izbore, oporave i sačuvaju dostojanstvo.

Samo tokom protekle godine više od 250.000 stanovnika napustilo je istočnu Donjecku oblast, koja je u fokusu kontinuirane ruske ofanzive, dok se evakuacije nastavljaju i u susednim oblastima Dnjepropetrovskoj, Harkovskoj, Sumskoj i Zaporoškoj. Skoro polovina onih koji se evakuišu i prolaze kroz tranzitne punktove, koje je uspostavila vlada i gde UNHCR i drugi humanitarni akteri pružaju podršku, jesu starije osobe ili osobe sa ograničenom pokretljivošću.

Dok se Ukrajina približava četvrtoj godini ovog rata punih razmera, i ja pratim globalne pokušaje da se pronađe način da se rat okonča ili makar da neprijateljstva prestanu. Ukrajini i Ukrajincima je potreban mir, mir od neprekidnih napada i ubistava civila i od razaranja domova i civilne infrastrukture. Ali taj mir mora biti trajan, utemeljen u pravdi i poštovanju međunarodnog prava.

Takođe jasno vidim da se potrebe na terenu nisu smanjile, već su porasle, posebno kako je zima stegla Ukrajinu. Ove zime milioni porodica izdržali su nedelje bez grejanja i struje, kada su spoljne temperature padale do minus 18 stepeni. Ljudi, uključujući i moje kolege, spavaju potpuno obučeni u ledenim i mračnim domovima, bez mogućnosti da kuvaju, istuširaju se toplom vodom ili napune svoje uređaje. Za starije osobe, osobe sa invaliditetom i porodice sa ograničenim resursima, ovi uslovi su opasni po život. Kada su sredstva dostupna, pružamo pomoć koja spasava živote, kao što su popravka oštećenih kuća i postavljanje izolacije i grejalica, kako bi ljudi mogli da prežive surovu zimu.

Kada ponovo pomislim na Svitlanu, setim se energije u njenim očima dok smo razgovarali. Uprkos strahu, gubitku i prisilnom odlasku iz doma, njene oči su i dalje bile pune nade.

"Ovde je toplo i mirno, ljudi su ljubazni. Nikada nismo mislili da će se prema nama postupati sa tolikom pažnjom".

Svitlana i njen suprug su sada bezbedni i dobili su podršku UNHCR-a.

Ali širom Ukrajine ima još miliona ljudi poput njih, prisilno raseljenih, porodica koje se suočavaju sa još jednom zimom u ratom oštećenim domovima dok rat traje. UNHCR će nastaviti da podržava one koji su bili primorani da beže ili su pogođeni ratom u Ukrajini. Moja poruka je jednostavna: ovo nisu apstraktni brojevi. Iza svakog od njih stoje muškarci i žene, deca i stariji ljudi, koji ne bi smeli da dočekaju još jednu godinu rata.