Sećanja u slici – priče o poginulima, nestalima i onima koji su ostali iza njih

To su slike života iscrtane tragedijom i stradanjem koji još traju, slike nastale po sećanju članova porodica nestalih i poginulih Srba na prostoru Hrvatske. Vedrim bojama, na okruglim platnima oslikani su obični, svakodnevni detalji iz njihovog zajedničkog života – par koji pleše, baka koja iz velike peći vadi tek ispečen hleb, muškarci zaokupljeni igranjem balota, traktori na njivama, konji u galopu, reka i vodenica, mladić sa kosom, tabla za igru “Čoveče ne ljuti se”, šoljica puna kafe...

Ništa na ovim slikama, koje pomalo podsećaju na naivnu umetnost, ne sluti na zlo koje je sve prekinulo. Ništa ne govori o tragediji koja je obične živote pretvorila u priče ispisane ispod slika. Priče o poginulima, nestalima i onima koji su ostali iza njih.

O tragediji i zlu, međutim, sasvim jasno govore lica ljudi na osnovu čijih sećanja su slike nastajale. Posebno onih koji još nisu saznali gde im bližnji počivaju. Lako sam ih prepoznala u publici. Na njihovim licima je senka, beleg koji nose sa sobom, gde god bili i šta god radili.

Njihove oči su dublje i mračnije od onih koje nisu spoznale takvu muku. Naizgled mirni, dostojanstveno nose oreol bola, ali onome ko ih bolje pogleda, jasno je da se u svakom njihovom pokretu nazire nemir, davno utišana, ali još živa nada i iščekivanje koje ubija.

Njihov najveći strah, a ujedno i najveća nada staju u jedan poziv, plavi koverat, mejl. Čekaju  uzalud već više od 30 godina informacije koje bi donele neizmernu tugu, ali i konačno smirenje. Čekaju potvrdu smrti i podatak gde počivaju njihovi najbliži.

Mnogi to nisu dočekali. Otišli su nespokojni i željni, a možda i srećni, verujući da će u večnosti ponovo biti zajedno.

Godinama sam pratila rad njihovih udruženja, konferencije za medije, parastose poginulima. I uvek sam se u redakciju vraćala potresena, ganuta, sa suzama u očima. Nisam u tim situacijama mogla da budem samo novinar. Birala sam da budem prvo čovek. Zašto?!

Zato što sam na svakom od tih skupova iznova shvatala  šta zaista znači tugovati. Istinski, nekako dostojanstveno mirno, bezizlazno, konačno. Osećala sam iskreno tu emociju, a svaki put sam razmišljala i o tome kako je i moja porodica mogla da postane deo te bolne statistike.

Bila sam svesna da su nas u nekim kritičnim situacijama verovatno samo sati (i malo sreće) delili od toga. Uspeli smo nekako da preživimo i ostaneno zajedno u vrtlogu rata i izbeglištva, a moglo je sve da bude drugačije. Ta užasna spoznaja me je uznemiravala, ali sam verovatno, zahvaljujući i njoj, mogla da, bar posredno, "uđem u njihove cipele".

Pokušavala sam svaki put da što vernije, iscrpnije, potresnije ispričam priču o njihovom bolu. Nadala sam se da ću bar malo doprineti širenju istine, da ću dopreti do onih koji odlučuju, koji znaju više nego mi, obični smrtnici. Naravno da nisam uspevala, ali sam se bar trudila.

I ovo pišem sa istom željom. Da podsetim da među nama žive ljudi koji već tri decenije uzalud traže istinu  Da kažem svima koji žele da čuju da je veliki greh skrivati tako bolne i teške tajne. Da upozorim ravnodušne da je put od sreće do tragedije ponekad suludo kratak.

Ona izložba koju pomenuh na početku bila je otvorena svega tri dana. Verovatno nije bilo ni sredstava ni vremena za više. Možda je se neko seti na neku godišnjicu...kad nam obično, bar na trenutak, prorade savest i saosećanje.

Pitanje je da li je iko, osim nas koji smo bili na otvaranju, ušao da je vidi. Šteta ako nije jer toliko života i radosti ne videh odavno na jednom mestu. Kao da su one slike, prkoseći zlu, čitavom svetu poručile da nestali nisu broj, to su ljudi, nečiji voljeni ljudi, ljudi koji zaslužuju spokoj i dostojanstvo. Isto kao i oni koji ih traže!