Hvala svima koji se bore da mali divovi prežive

Dok sam bila baš mlada nije mi bilo jasno zbog čega stariji kada čuju da je žena trudna uz čestitke dodaju komentar „samo da sve prođe kako treba“. Stalno sam razmišljala šta tu ima da bude kako ne treba. Žena je trudna, rodi se dete i svi su srećni...

I verovatno bih tako i danas razmišljala da se za trudnoću najpre nisam borila, a potom i da je ona prošla bez ikakvih komplikacija...

Održavanje trudnoće je samo po sebi izazov. Brojite dane i čekate da prođe nedelja za nedeljom, kako bi beba, u mom slučaju dve, što duže bile u stomaku... Uspeli smo to do 34. nedelje, a dobar deo tog vremena bila sam u bolnici. Zbog komplikacija, lekari saopštavaju da mora da se radi carski rez... I tako su se Mihajlo i Jovan, umesto oko 8. marta kada je bio termin, rodili 20. januara.

Nakon buđenja iz anestezije stižu prve vesti. Bebe nisu dobro! Iz Novog Sada moraju da se transportuju u Institut za neonatologiju u Beogradu, jer jedino tamo postoji šansa da prežive... Pred polazak donose inkubator sa bebom da vidim da je živa i da potpišem saglasnost za transport.

Unutra je jedno majušno stvorenje sa gomilom cevčica čiji život pomažu aparati. Nema dodira, nema maženja... Ničega što većina majki željno iščekuje. Saznajem da se ta beba prva transportuje jer je kritičnija, budući da je na rođenju imala zastoj u disanju.

Nakon nekoliko sati ponovo donose inkubator. Ovoga puta sa drugom bebom. Ista procedura. Da vidim da je živa i da potpišem za nju saglasnost...

Samo roditelji koji su prošli kroz ovo mogu da razumeju šta u tom trenutku osećate. Ne postoje reči koje bi mogle da opišu te emocije. Vi ostajete u jednoj bolnici, a vašu decu odvoze u bolnicu u drugom gradu. Želite i dali biste sve na svetu što imate da im pomognete, ali oni moraju sami da se bore sa najvećim izazovom koji je pred njih stavljen i to samo nekoliko sati nakon što su se rodili. Ti mali divovi doslovno vode bitku za život.

Prve informacije o zdravstvenom stanju beba dobio je suprug uveče, pošto je na Institut mogao da ode tek kada su oba dečaka bila tamo i nakon što ih je pregledao lekar. 

Znam da mi je nakon toga u prvom našem telefonskom razgovoru onako u šoku rekao kako mu je doktorka koja je dočekala naše bebe saopštila „vaša deca su ovde stigla u katastrofalnom stanju“.

Tada nam se činilo da je doktorka surova. Isto je bilo mnogo puta dok su nam deca bila na Institutu.

Svakodnevno smo išli da ih posećujemo i da čujemo kako je protekla noć. Kada krenete u posetu očekujete da vam kažu da se situacija menja na bolje. A onda vas kao hladan tuš sačeka informacija da je stanje nepromenjeno. Ili još gore da su pokušali bebu da skinu sa aparata za disanje, ali da su morali da je vrate, jer to nije podnela i sama bez podrške ne može da diše...

Naučite tada da posledice prevremenog rođenja mogu da budu ozbiljne, ali da i ne moraju. Da bi se to videlo treba da prođe vreme, a vama se čini da ono stoji.

Ipak, sve to je bolje nego da vam kažu da se stanje pogoršalo ili da vam saopšte ono najgore... Da vaše bebe više nema. Nažalost, ima roditelja koji moraju to da čuju.

I onda se nameću pitanja, kako, zašto, šta se desilo... Teško je shvatiti da je linija između života i smrti kod ovih malih divova, a velikih boraca tanka. I da za sekundu situacija može da se promeni.

E, onda vam bude jasno zbog čega su lekari i sestre uzdržani u komentarima. I ma koliko vam se činilo, kao nama, da su surovi i bezosećajni shvatite da nisu, nego da vas štite i pripremaju za možda najgori scenario. Da veoma dobro znaju zbog čega beba plače, a još bolje šta koji zvuk pištanja aparata pokazuje.

U našem slučaju dani su prolazili, a o dečacima su gotovo dva meseca brinuli zaposleni na Institutu za neonatologiju. Naši mali divovi su se izvukli i dobili su najvažniju životnu bitku.

U januaru će napuniti devet godina. U prvim godinama išli smo na mnogobrojne kontrole, posećivali logopede, fizijatre, psihologe, oftalmologe... Srećom prevremeno rođenje nije ostavilo trajne posledice. Za sve ovo vreme mislim da nije bilo dana, a da nisam osećala zahvalnost prema ljudima koji su zaslužni za to što su Mihajlo i Jovan preživeli.

Svakog 17. novembra u svetu se obeležava Međunarodni dan prevremeno rođenih beba. Mislim da upravo tog dana najmanje što mogu jeste da skrenem pažnju na sve one koji se bore za živote malih junaka i da im javno uputim jedno veliko hvala!

Roditeljima prevremeno rođene dece, a podaci pokazuju da ih je u Srbiji godišnje oko 4.000, šaljem podršku i poruku da nisu sami i da, ako niko drugi, mi koji imamo male-velike heroje tačno znamo kako se osećaju.

P.S. Sa nepune četiri godine moji dečaci su dobili sestru. I ona je rođena pre termina, u 35. nedelji trudnoće. Srećom, na rođenju je bila u mnogo boljem stanju nego njih dvojica, pa nije bilo potrebe da nas razdvajaju, niti da se neko bori kako bi ona uspela da preživi.