Moja borba sa anoreksijom (četvrti čin) – portret jedne porodice

Hladni putnik, poremećaj ishrane, kada tiho ušeta u topli porodični dom, snažno povezuje ukućane ili seče čvrste niti između njih. Pravila su jednostavna: borićete se da udruženo isterate nepozvanog gosta ili mu prepuštate da kažnjava dete izgladnjivanjem do smrti. Šta se vrzma u glavi roditeljâ kada im tinejdžer oboli od anoreksije ili bulimije i zašto treba da zaključavaju čak i frižider?

Teško je breme palo na moje roditelje kada je i zvanično uručen papir na kojem je pisalo da bolujem od poremećaja ishrane – em je mentalni problem, em pasivno samoubistvo. Nisu ni sanjali da će bolest kao buđ ući u sve pore porodice. Noćima su rešavali zamršene pitalice – zašto gladuje, kako je privoleti za kuhinjski sto i gde su greške.

Posle godina lutanja kod psihijatara koji nisu znali da pomognu, sakupljaju polomljene deliće nade i odvode me kod doktorke Marije Đurović u bolnicu „Dr Dragiša Mišović“ na odsek gde se leče oboleli od poremećaja ishrane. Za odeljenje sam saznala slučajno, preko foruma, ali su roditelji presekli da baš tog decembarskog jutra potražimo pomoć.

Mama i tata, bledih lica i znojavih dlanova, čekaju ispred ordinacije, spremni da sruče svoje muke pred doktorkom. Preko glave im je bilo da osećaju ljutnju i bes u mojim rečima koje su im bile okovi i kazna – neću da jedem, pokušajte da me naterate. Teško im je ipak bilo da preko usana prevale da je anoreksija bolest (zvali su je problemom).

Ulazimo u svetlu ordinaciju, sedamo i počinje meni poznata priča roditelja – iživljava se dok se u svetu zbog siromaštva gladuje, ne želi da ide na slave zbog hrane, krije se u sobi da bi jela jabuke, svojeglava je... Dolazi do obrta – doktorka im upućuje strog pogled ispod naočara i odgovora: Ne možete da je krivite što se razbolela, predlažem hospitalizaciju.

Padao je sneg i predstojali su novogodišnji i božićni praznici, ali se nije postavljalo pitanje da li ću ostati u bolnici. Uveliko su tekle pripreme vršnjaka za svečane proslave – kupovina haljina i visokih potpetica, zakazivanja termina za šminkanje i frizure. Mene je pak dozivala škripa viljušaka i noževa, drveni trpezarijski sto i metalna vaga.

Roditelji, iako sam ranije bila u bolnicama zbog bolesti, ne mogu nikada da se naviknu da me ostavljaju na psihijatrijskom odeljenju. Gutali su knedle, stavljajući mi lične stvari na tvrdi krevet. Mahnuli su mi i uz kiseli osmeh, pognutih glava uputili se ka automobilu kako bi se kroz mećavu vratili u porodičnu kuću na selu. Ni njima praznici nisu bili preterano topli.

***

Tvrdi stav roditelja da je jedino moja krivica što se izgladnjujem, prvi put uzdrmala je doktorka Đurović. Dve su opcije kada se sazna da je dete u trouglu izgladnjivanja, prejedanja i povraćanja: članovi porodice se snažno povezuju u cilju da bude izlečeno ili dolazi do totalnog kraha – upadaju u rupu međusobnog optuživanja zašto je obolelo.

Monolozi unutar porodice bili su ovakvi – majka: kriva sam, imperativ su bili perfektni rezultati u školi; sestra: kriva sam, zbog mene je sa 12 godina krenula u teretanu i sa dijetom; druga sestra: kriva sam, zamarala sam je ljubavnim teškoćama i pokazala joj kako kašikom može da izazove povraćanje; otac: kriv sam, nisam je zaštitio od ovih „ludih“ žena.

Iz ovih monologa, zaključujete da je potrebna „savršena oluja“ da bi se desio poremećaj ishrane. I zato svaka dijeta ne vodi u anoreksiju i bulimiju. Istraživači kažu da faktori poput porodičnih dinamika, struktura ličnosti i socio-kulturološki, mogu čak da padnu u vodu, ako postoji genetska predispozicija za bolest.

Sumanuto je tražiti krivca u porodici za aktiviranje bolesti. Anoreksija i bulimija time, osim što opsedaju tinejdžera, razaraju dom. Energiju treba, prema mom iskustvu, usmeriti jedino na izlečenje deteta kroz podršku, ljubav i razumevanje, ali i strogu kontrolu ishrane.

***

Ispred ambulante uvek mogu da procenim koji tinejdžer zbog anoreksije, u pratnji najbližih, čeka na prvi pregled. Slika je uvek ista – roditelji su izbezumljeni, prestravljeni, vidi se bespomoćnost na njihovim licima, dok je dete ravnodušno, mrzovoljno, odbija da se leči i ne shvatajući da je bolesno. Manji broj na vagi doživljava kao prvi i jedini uspeh u životu.

Roditelji se za to vreme pitaju šta je ostalo od njihovog deteta – kost i koža, mašina za brojanje kalorija, prazna ljuštura. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo mami i tati jedne srednjoškolke kojoj je gangrena, kao posledica anoreksije, zahvatila stopalo ili druge kojoj je ustanovljena osteoporoza.

Slušam jednog oca, čekajući kontrolni pregled, koji savetuju ćerku udubljenu u fakultetske knjige rečima: ne moraš kolegama da pričaš da boluješ od anoreksije, ne mogu da shvate bolest, iskoristiće to jednog dana. Pitam se da li joj je poručio da je sramota biti bolestan ili je jednog akademca u strahu od stigme upozorio na osude i moguće podsmehe.

***

Najbliži obolelom, potpisujem, ključni su saveznici doktora u lečenju bolesti. Prvi mogu da uoče simptome ili da li se vraćaju. Znam, ponižavajuće je, ali strogo moraju da ga kontrolišu za vreme i posle obroka. Prva priznajem da sam manipulisala u cilju prikrivanja bolesti. Proveravajte detetu zato džepove, rukave i papuče ako je obolelo od anoreksije.

Možda ćete morati da im ograničite pristup kuhinji, smanjite džeparac, pa i zaključavate frižider ako ima bulimiju. Primer jedne profesorke s kojom sam bila u bolnici, verno pokazuje o kakvoj bolesti je reč. Platu je dve decenije trošila isključivo na hranu, koja je završavala u ve-ce šolji. Jedna studentkinja je čak prodala porodično zlato – dukate kako bi se domogla hrane.

Na grupi za podršku koju organizuje bolnica, čuju se gotovo ista iskustva roditelja – izbacila/o je prvo slatkiše, grickalice, gazirane sokove, večeru, ručak, pa je sveo/la obrok na jabuku. Deleći muku u poverljivom krugu, stiču znanja o bolesti, dobijaju smernice terapeuta, ali i svojevrsni psihološki oslonac – da nisu usamljeni u borbi.

Lakše će im tada pasti i gotovo nepristojna pitanja rodbine i komšija zašto im je dete smršalo ili neće da pojede parče čokoladnog kolača po posebnoj recepturi koji se ne odbija. Nadu mi daje i udruženje za borbu protiv poremećaja ishrane „Hestija“, koje s doktorima organizuje onlajn terapijske grupe, ali i podiže svest o bolesti preko društvenih mreža.

Moji roditelji shvatili su na kraju da je moje breme u borbi protiv anoreksije ipak teže jer je svaki pojedeni obrok mala pobeda nad Gargamelom u glavi, kako ga zove jedan sedamnaestogodišnjak...