Šest sati zarobljeništva u zavejanom vozu ili kako je propao srpski krizni menadžment

Nedelja jutro. U vozu sam od Požege do Beograda. Budim se iz slatkog sna, a oko mene veje. U toplom kroz prozor gledam idilu. Ponovo padam u san. Budim se ponovo za desetak minuta i shvatam da voz stoji. Dobro, mislim, stao je na kratko, nije prvi put, uvek malo zastanu da bi u stanicu stigli po redu vožnje. I ljudi oko mene dremuckaju. Sve izgleda kao početak romantičnog novogodišnjeg filma, gde se dvoje sreće i zaljubljuje u vozu koji stoji.

Ali život nije film, pogotovo ne život u Srbiji, koji režira dramu savršenije od svakog sineaste.

Posle pola sata stajanja, ljudi se razbuđuju i počinje lagano komešanje i komentarisanje. Svi se pitaju šta se dešava, zašto stojimo toliko, ali nema preteranog uzbuđenja. Mašinovođa i kondukter čavrljaju, ne mnogo zainteresovani za ono što se dešava.

Prvi sat čekanja uglavnom je tako protekao, uz povremeno bacanje pogleda na sat i sleganje ramenima. Stižemo u Beograd sigurno do podneva. Kako smo samo bili naivni.

Negde u drugom satu postalo je jasno da se nešto ozbiljno dešava. Voz i dalje stoji, dometa nemamo, kao ni odgovore na sve učestalija pitanja putnika. Vejavica pojačava i sve izgleda sablasno. Oko nas su samo brda, vidi se samo belina snega, što nas i dalje ne brine previše jer smo u toplom.

Mašinovođa flegmatičnog izgleda, sa najk kačketom, repićem i brkovima Klarka Gejbla, napokon saopštava - posle više od dva sata čekanja - da su grane pale na prugu i naponsku mrežu i moramo da sačekamo ekipe "Srbijavoza" iz Valjeva da to reše. Zavladao je prećutni dogovor putnika da ćemo sačekati jer to, smatramo, ne bi trebalo da potraje. Ponovo naivni.

Smenjujemo se u kabini mašinovođe, gde samo u jednoj tački jedna telefon može da uhvati domet, i javljamo najbližima šta se dešava. Koliko-toliko, imamo vere da ćemo se maknuti ubrzo.

Prolaze treći i četvrti sat, svi su već pogrickali ono što su imali, a ekipe "Srbijavoza" i dalje ne rasklanjaju granje. Ne možemo ni napred ni nazad. Do nas dolaze samo polovične ili poluinformacije da će biti gotovo za pola sata, sat, dva sata, ali nemamo konkretne odgovore. Atmosfera već postaje uzavrela jer nezadovoljstvo putnika raste, a nemamo načina da bilo šta saznamo.

U svakom društvu, pa i svakom filmu, ima nekoliko tipova ljudi - nezainteresovani, hejteri, zabavljači i oni koji sve znaju. Tako je bilo i u ovom vozu. Nekoliko studenata celu blokadu je džonjalo, jedna vremešna žena posebno se isticala paletom psovki i doživljaja, neki su zbijali šale i održavali koliko-toliko pozitivnu atmosferu, a jedan momak je tvrdio da zna kako će ovo da se završi i da ćemo u Beograd sigurno stići do tri popodne.

I baš taj koji se pravio da sve zna, čuo je da ekipe ne dolaze da sklone grane jer ne mogu da priđu i da će morati da se nađe drugo rešenje. Ovaj put je bio u pravu. Posle četiri sata čekanja, shvatili smo da prva opcija za normalizaciju saobraćaja, do koje se došlo posle nekoliko sati većanja mašinovođe sa nadležnima, pada u vodu, odnosno sneg.

Baš onaj sneg koji su meteorolozi najavili dva-tri dana ranije, uz posebno isticanje da će ga najviše biti na zapadu i jugozapadu zemlje. Ali, naše putare i železničare nekako je iznenadio. Svi u vozu stekli smo utisak da bilo kakva orgaizacija i plan za ovakve blokade ne postoje i da se, prosto, čeka da se situacija reši sama od sebe. Nedeljom nije baš sve tako jednostavno kao radnim danima. Zaista?

Ponovo ne znamo šta dalje, svi su besni i nervozni. Pojedini se nude da se prošetaju prugom i sami sklone granje jer stajanje u mestu lomi i najčeličnije živce. I ponovo onaj pametnjaković čuje kako kondukter priča sa centralom - rešenja nema, osim da sačekamo autobus koji će da nas preveze do Beograda.

Koji autobus, odakle, da li će biti mesta za sve, dokle će nas voziti - ništa ne znamo. Kreću raznorazne priče i pričice da mi nikad nećemo ni stići, da će mrak da padne za dva sata. A na sve to, gasi se struja u naponskoj mreži, pa ceo voz ostaje bez grejanja. I tu dolazi do prvih prepirki i problema.

Ona glasna žena, puna doživljaja i psovki, preteći odlazi do konduktera i mašinovođe. Saopštava im da, ako se nešto ne smisli, putnici izbacuju njih iz voza i sami preuzimaju kormilo, odnosno upravljanje vozom.

Telefon konduktera zvoni i saznajemo - izvesni Živojin iz Kosjerića dolazi autobusom da nas spase. Počinje euforija jer nismo daleko od tog mesta i sigurno ćemo za 20 minuta, posle pet sati blokade, nastaviti put.

Ali, naša sreća nije bila dugog veka tj. duboka kao sneg koji je napadao – posle tih 20 minuta nam saopštavaju da se kamion preprečio na putu i zaustavio Živojina da dođe do nas. Malo je reći da nismo mogli da verujemo šta se dešava i da noćenje u zavejanom vozu postaje realna opcija. I ovi koji su održavali atmosferu pozitivnom počinju da gube živce. Više ništa nije smešno.

Sneg jako veje, nekoliko entuzijastičnih pušača izašlo je da prekrati muke i u tom trenutku napadalo je do kolena. Oni su nam bili kao merači dubine snega.

Među 35 putnika zatekao se i jedan Francuz koji je na proputovanju po Evropi. Otkud u vozu kod Kosjerića, čini mi se da ni on nije znao jer je njegov blago pogubljen pogled govorio malo toga, ali je šok bio očigledan. Verovatno ga je sve pomalo podsetilo na Sibir, jer je uz sebe imao i rečnik ruskog jezika, za koji je tvrdio da je sličan srpskom. Slično kao Sibir i Srbija, moj druzja.

Dok svi razgovorom pokušavamo da ne poludimo, naš spasilac Živojin uspeo je da se probije kroz barikadu i stigne nekako do nas, tj. blizu nas. Nakon tačno šest sati čekanja u vozu, znali smo šta ćemo dalje – preko zavejane pruge peške, unazad, da se popnemo na put gde nas čeka Živojin. Bilo je i onih koji su zbijali šale da nije čudno što nas spasava baš čovek po imenu Živojin, jer je i srpsku vojsku spasio vojvoda Živojin Mišić.

Iako je put od zavejanog voza do autobusa nama u tom trenutku ličio na Albansku golgotu, nas 35 daleko je bilo od vojske, mada nas je, istina, moral nekako slušao i održao.

A vojnički moral bi, izgleda, slomili srpski putari. Kad smo se napokon autobusom, preko Valjeva, zaputili u Beograd, naredni kurcšlus sačekao nas je na Ibarskoj magistrali – zbog neočišćenog snega autobus i nekoliko šlepera preprečili su se na putu i stvorile su se kilometarske kolone. Ponovo smo mileli. Bilo je džabe i što je šofer Živojin pokušao da nas razgali turbo-folkom, podžanr šatorska muzika. Gužva je bila nepodnošljiva.

Posle klackanja po mraku, nekako smo stigli u Beograd oko 18 časova, posle 11 sati od polaska iz Požege. A trebalo je da put traje nešto više od tri sata. Međutim, nepredvidive pojave - sneg u decembru, su put učinile tri puta dužim, bar po vremenu.

Neverovatno je da je parola "snađi se, brale", čiji je prizvuk, kao i sneg, provejavao tokom šest sati blokade u vozu, prisutan na srpskim putevima i prugama, baš "kad snegu vreme nije". Srbija nije ni Sahara, a ni Sibir, pa da ne znamo šta nas je to snašlo. On mora da bude uračunat u planove i rasporede rada. Pa čak i nedeljom.