"Kosti" udaraju do kosti

Ja spadam u onu drugu grupu. Meni je, od kad znam za sebe, termin od 20 časova rezervisan za njih pa priznajem da gledam čak i reprize.

Ipak, uprkos mom strpljenju i zaista dobroj nameri da odgledam sve što se u tom terminu emituje na RTS-, odavno nisam sa tolikom radošću čekala kraj Dnevnika i početak serije kao što je to bio slučaj sa "Kostima".

Neću da pišem o umetničkim dostignućima, analiziram scenario, režiju i glumu zato što jednostavno nisam kvalifikovana za to. 

Laički procenjujem da je sve bilo besprekorno, ali ono što želim da podelim sa vama je moj lični doživljaj onog što sam videla u tih 10 snažnih epizoda.

Lik Koste Govoruše izvukao je još jednom na svetlost dana moje uspomene. Tamne stranice lične istorije ponovo su otvorene, ali, koliko god bilo teško, ponekad je i lekovito podsetiti se ko si, odakle dolaziš i kuda ideš. 

U izmišljenoj, "filmskoj" priči o dečaku koji je u paklu "Oluje" smogao hrabrosti da spasi sebe i sestru sigurne smrti prepoznala sam stvarne heroje koji su tog avgusta 1995. godine ispisivali stranice svog, ali i kolektivnog stradanja i spasenja! 

Setila sam se fotografije dečaka usnulog nad volanom traktora s kojim je do Srbije dovezao svoju porodicu. Potresna slika i sudbina dvanestogodišnjeg Dragana obišle su svet, ali bilo je u onoj našoj koloni mnogo takvih malih, bezimenih heroja. 

Žilavi krajiški dečaci, krijući strah (jer...muško ne sme da se plaši), sedali su za volane neispravnih traktora i automobila i s polupraznim rezervoarima kretali u nepoznato. 

Nisu smeli da se osvrću jer, pokleko bi dečje srce, zbog očeva koji su ostali negde iza kolone, uplakanih majčinih očiju i detinjstva koje je zauvek ostalo na krajiškim poljima. 

Vozili su ogrnuti tatinom maskirnom košuljom, krijući suze...odrastali su iz noći u noć. Iz Krajine su krenula radoznala deca, a u Srbiju došli umorni mali, veliki ljudi.

Ali, bez obzira na strašna iskušenja, prevelika za dečja pleća, na kraju našeg puta videla sam u njihovim očima ponos. Radovali su se trenutku u kojem će im očev pogled, zagrljaj, stisak ruke potvrditi da su položili ispit zrelosti.  

Mnogi, nažalost, nisu dočekali taj trenutak jer njihovi očevi nikada nisu stigli do Srbije. Morali su, nespremni, da preuzmu ulogu zaštitnika, čuvara porodice. Ti hrabri dečaci danas su ljudi. 

Neki se, poput Koste Govoruše, i dalje bore sa demonima, životare i ne snalaze najbolje, neki su uspešni, bogati, obrazovani, neki tvrde da su zaboravili prošlost, ali verujem da, poput mene, svi dele život na onaj pre i posle "Oluje". 

Sigurna sam da, bez obzira na godine koje su prošle, i dalje voze onaj traktor, ne osvrćući se, krijući suze i strah. Neustrašivi dečaci i dalje žive u njima, podsećajući ih ko su zaista!

U Kostinom liku prepoznala sam i meni bliske ljude, rođake, prijatelje. Videla sam ih u njegovim očima, pognutim ramenima, načinu na koji grčevito stiska cigaru među prstima očekujući od nje utehu. 

Gledala sam ih kako rade najteže poslove i stoički, sa nekom neopisivom smirenošću, podnose uvrede i optužbe. Mogla sam da osetim miris memljivih podruma i zapuštenih kuća u kojima su, kao podstanari, pokušavali da ponovo žive kao normalni ljudi. 

I oni su, poput Koste, ćutali, trpeli, spuštali pogled kao da su zaista krivi za nešto, kao da nose neki nevidljivi, ali teški beleg nesreće i tuge od koga se beži kao od kuge.

Kosta je, međutim, uradio ono što velika većina njih nije. Odgovorio je! Surovo i prejako, ali je uzvratio udarac. 

Čaša se prelila onog trenutka kad su mu dirnuli u jedinu preostalu lepu stvar u životu. Ali, iako je povod bio lični, uzrok je svakako bio kolektivni. Nakupilo se gneva i jada u godinam izbeglištva, siromaštva i poniženja! 

Zato sam njegov čin i doživela kao odgovor svih nas koji smo živeli Kostin život. Na neki način nam je, koliko god to paradoksalno zvučao, vratio dostojanstvo i ljudske osobine jer predugo smo bili samo brojevi i slučajevi!

Kad kažem nas, ne mislim samo na izbeglice već na sve koje su godinama ponižavali razni Kovači, Žunići, poznati i nepoznati kontroverzni biznismeni, razmažena bogataška derišta i nazovi patriote ispod čije brige za "srpstvo i vekovna ognjišta" ne leži ništa osim sebičluka i gramzivosti.

Kosta nas je osvetio, žrtvovao svoju dušu uzimajući u ruke onaj čekić, ali je poslao i jednu važnu poruku. Da postoji pravda i kazna, da "ničija nije doveka" i da se dobro ipak dobrim vraća. 

Uprkos teškim temama, scenama mraka i nasilja, serija se, po mom mišljenju, završava baš s tom porukom. Kroz čudesno isceljenje sveštenikove supruge, Kostin osmeh u zatvorskom odelu i poljubac njegove sestre i drugog Koste, sapatnika u zločinu i iskupljenju, spoznajemo upravo te životne istine!

Zato, hvala ti Kosta i hvala Jovi Maksiću koji je "oživeo" tvoj lik!!!

* Prva dva dela "Banjalučke trilogije" - serije "Kosti" i "Meso", od 1. do 31. januara biće dostupna svim korisnicima multimedijalne platforme RTS Planeta.