O Čorbi, Miši i o tome zašto smo pratile vojnike

Grocka, avgust 2019, skup bajkera na livadi. Prelepi motori, namršteni ćelavi ljudi sa bradama , mnogo kože i još više tetovaža. Verovatno poslednje mesto na koje biste išli porodično, sa klincem koji još ide u vrtić. Sem ako nemate motor u garaži, a mi ga nemamo, ali smo ipak otišli. 

Od svega navedenog sve troje zajedno smo imali jednu tetovažu, jednu bradu i po jednu vožnju iza drugara koji je svojevremno vozio moped. 

Leto je, pivo je, Dunav je i najvažnije Riblja Čorba je.

Bilo nas je najviše hiljadu i po. Svirali su kao da nas je sto hiljada. Sve je bilo fan pit.

Skakali smo, plesali , urlali, posipali se vodom, plakali. 

Jer: 

- nedostajao nam je lik koji je slušao kako voda kaplje u lavabo i shvatio da je sve bilo džabe. Otišao je dalje od Tunguzije. Ponekad nam pošalje sliku. 

- predsoblje nam je bilo često front, a nisam otišla, jer je uvek imalo šta da se spašava. Torbe nisu ni morale da se pakuju. 

- jer su nam svi prijatelji uvek kroz šalu polupijani pevali "neću se vezati" , posebno kad smo godišnjice počeli da brojimo sa dva broja, od kojih je prvi 2. 

- makar jednom sedmično osetimo kako se vodi rat u kojem ratuješ sam protiv onih koji misle da je bolje mozak sakrivati, pa ćute i plivaju. 

- makar jednom mesečno pomislim, nemoj srećo, nemoj danas, i onda se on skloni da niko ne bi ispao đubre do kraja. 

- jer te druge noći možda neću moći, nije priča o seksu nego žal za svim propuštenim vozovima i prilikama koji su odzviždali negde, jer smo mislili da ima vremena. 

- jer ko bi mogao da pretpostavi, da će da nas tako iznenada ostavi. I kad je svako od nas ostao prokleto sam. Sasvim sam. Sam. 

- ima tih noći kada te niko ne čuje, a ti si siguran da vrištiš najjače što možeš. 

- jer smo mogli biti bilo šta, a birali smo ono što vrlo često proklinjemo, a prožima nas do srži. A lepo nam je govorio tata...

- jer ko ga tera da me gleda kako spavam.

- jer je došao jedan mali koji samo treba da kaže da mu zvezde skinem, i znam da ću da naučim da letim i u visine se vinem. 

- jer još uvek bodrimo prijatelje koji bi svašta uradili za običan brushalter, a desnice su im i dalje prilično jake. 

- jer zbog meseca boje cimeta komšije često pominju familiju, al mi ne hajemo. 

- jer svaki put pevušim kad prođem pored crkve Svetog Marka. 

-jer kad god nekoga ne prepoznamo pevušimo Da to sam ja... Pevušimo to i kada idemo u Pančevo. 

- jer izbegavamo neke ulice iako niko naš tamo ne živi više od 25 godina. 

- još nismo bili u Holandiji, a želimo da odemo.

- jer je ponovo umorni Turčin napravio karambol na autoputu. 

- jer ponekad pogledamo gore i pitamo se ima li tog mača ili će pauk zauvek da plete svoju mrežu. 

- jer je njihov mali svet oduvek deo mog malog sveta. 

Vetar ovih dana silno duva. Nismo očekivali da će oduvati onog bez kojeg Riblja Čorba neće biti nikada ista. 

Onaj mali privatni letnji koncert bio mu je poslednji. I da me je neko pitao da biram kakav bih želela da bude ne bih umela da osmislim takav. 

Akordi još uvek lebde iznad Dunava, proverila sam. Za večnost.