Lica naših oslobodilaca iz Velikog rata

Kada se sećamo heroizma srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, ili Velikom ratu, jednako se spominju dostignuća komandujućeg kadra, kao i požrtvovanje običnih vojnika i zapovednika manjih jedinica. Za imena ovih prvih svi znaju, pa su prezimena Putnik, Mišić, ili Bojović već zadobila mitske dimenzije. 

Imena onih drugih - hrabrih ali neprimetnih - ostala su da žive u porodičnim sećanjima. 

Izložba Lica naših oslobodilaca iz Velikog rata ističe pred današnjeg gledaoca portrete trideset naših oslobodilaca.

Na Trgu Republike protekle nedelje bila je postavljena izložba Lica naših oslobodilaca iz Velikog rata. Pred posetiocima se našlo trideset portreta običnih ljudi, sa samo dva ili tri izuzetka nepoznatih široj javnosti. 

To su oni portreti koje su potomci dostavili internet arhivu Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata i koji su se dugo čuvali u porodičnim albumima. Sada su ove odista požutele fotografije povećane i ponuđene prolaznicima da se s ljudima koji su naši heroji, zagledaju u oči. Pogledajte i vi najpre ovaj portet.

Na fotografiji je Radenko Krivokuća narednik "Gvozdenog puka". Učestvovao je u ratovima 1912-1918. godine. Prošao je sve bitke i nedaće sa srpskom vojskom, ali na licu mu je ostala neka nevinost, čak povučenost.

U članku lista Borba od 9. avgusta 1964, navodi se da je Radenko spasio Floru Sands i tačno opisuje kako se to desilo.

Čini se da je Radenko čak nevoljno fotografisan, kao i Mihajlo Stojanović o kome znamo samo da je učesnik u Velikom ratu. 

Da je po činu bio redov; da je rođen 1892. godine u Ćešenoviću, opština: Zubin Potok, Kosovo i Metohija.

Kako vam se čini? Meni liči na nekog junaka mog romana: hrabar, požrtvovan, spreman na nova odricanja, ali napaćen.

Često se spominjalo kako su naši preci imali više snage i izdržljivosti od današnjih generacija i to je verovatno tačno.

General Joskim P. Gajić na ovoj mirnodopskoj fotografiji deluje povučeno, čak dobroćudno, ali to je ista osoba koja je, kao major postavljena za komandanta uže odbrane grada Beograda.

Heroj koji i dalje nema ulicu

Na ultimatum austrougarskog generala Goglija od 22. septembra 1914, da do 18 časova toga dana istakne belu zastavu na bedemima Kalemegdanske tvrđave, Joksim je naredio da se, upravo suprotno, odmah istaknu na najviđenijem mestu na tvrđavi dve najveće srpske zastave. Za ove podvige oko odbrane Beograda dobio je prvu Karađorđevu zvezdu sa mačevima.

Danas nema ulice sa njegovim imenom u Beogradu, a sećanje čuvaju potomci. 

Koliko će još dugo opstati upredena porodična nit memorije? Da li će novi 21. vek, za koji se kaže da je neherojsko stoleće - sasvim obrisati sećanje na ove junake?

Izložba kao što je ova čine da se bar na nedelju dana, kada ponovo obeležavamo Dan primirja u Prvom svetskom ratu, njihovim likovima da još jedna prilika, jer, kako je napisao još jedan heroj ovih ratova, sedam puta odlikovan ratnim ordenima, potporučnik Stanislav Krakov: u ratu se gine brzo i bez traga.

Dodatak

U ratu se ne gine brzo i bez traga

Napisao Stanislav Krakov

Prva ofanziva 1916. godine zabeležila je jednu od najtragičnijih epizoda rata - onda tako čestih, ali uvek bolnih kada se na njih seti. Dva mala potporučnika, skoro deca, jedan iz Šapca, drugi ne znam odakle, sa dva svoja voda - šezdeset ili osamdeset isto tako mladih ljudi - prelaze prvi reku, gazeći je do pojasa, u grmljavi i fijuku, dok voda okolo šiba uvis kao poludelim gejzerima.

I na drugoj obali, tek što su zakoračili na suvu zemlju, mokrog, pripijenog odela uz telo, zapadaju u ukrštene mitraljeske snopove koji sve kose. Nekoliko ranjenika skakuće poslednjom snagom ka prvim stenama, jedinim zaklonima - ali sa svih čuka, iza svakog kamena, i iz sviju rovova sipa na njih uragan od eksploziva i čelika. 

Nijedan se nije vratio.

U ratu se gine brzo, i od svih ovih oznojenih, rumenih mladića, koji su u naletu prelazili vodu i verali se uz stene, ostaje samo gomila leševa u iskidanome plavome odelu, koje više i nije plavo, jer je ukaljano muljem i natopljeno krvlju.

Na prljavome septembarskom suncu svetlucaju njihovi polomljeni bajoneti i provaljeni čelični šlemovi, a odozgo preko njih preleću sve nove i nove granate, i sve novi redovi isto tako mladih pešaka spuštaju se na istu tu reku, i jurišaju na iste te čuke, kao da se pred njima ništa dogodilo nije.

Sećam se sutradan da je objavljeno u zvaničnom biltenu u desetak redova, kratko i koncizno, da je pobeda bila sjajna, pobrojani su zaplenjeni topovi i mitraljezi, nabrojani zarobljenici, pio se na račun pobede šampanjac kod "Bele kule" i "Odeona", saveznički su oficiri čestitali jedni drugima, svako je tu osećao neku svoju zaslugu, i sve je izgledalo veselo i lepo, jer niko nije spomenuo one raskomadane male vojnike, i onu decu oficire, još nepokopane.