Šišanje u Pekingu u vreme koronavirusa poseban je krug pakla

Šišanje mi je oduvek stvaralo stres. Valjda zbog toga što ne volim da mi iko "radi o glavi". Ne volim da me masiraju, peru kosu i bespotrebno zadržavaju svoje prste na mojoj glavi.

Odlazak kod frizera odlažem do trenutka kada ljudi počnu pristojno da mi sugerišu kako bi "trebalo malo da skratim". Desilo mi se i da me frizerka pozove telefonom: "Gde si ti? Nisi se šišao više od mesec dana!".

Da, zaista se to dogodilo. Zato sam osetio olakšanje kad sam pronašao frizerku kojoj ne moram da objašnjavam šta i kako da radi, čak me i pozove kad dođe vreme za to.

Sednem, zažmurim i ona obavi što je njeno. Kao ljudi koji se plaše letenja, kada sednu u avion pa jedva čekaju trenutak da se prizmelje i skinu pojas. "Ne zanima me kako izgleda pozadi, ja to ionako ne vidim, skloni to ogledalo", govorim svaki put.

Novi nivo stresa doživeo sam kada sam se preselio u Peking.

Drama.

Promenio sam pet frizera za godinu i po dana i nikada još nisam bio zadovoljan.

I nije do mene, kose mi.

Kad pitam prijatelje kako im se dopada moja nova frizura uglavnom odgovore: "Lepo je. Porašće".

Imam utisak, koji doduše dele i drugi stranci u Kini, da svi frizeri u zemlji sa 1,4 milijarde ljudi šišaju isto.

Zato sam mogao da promenim i milijardu frizera, rezultat bi opet bio isti: polukrug mašinicom sa strane, trouglasta ćuba gore. I obavezno stanjivanje onim "češalj-makazama" kao "fajnal tač".

Slabo divanim kineski, ali sam naučio neke osnovne fraze čisto da me ne ošišaju do glave.

Znam da kažem "šišaj kratko", "skrati malo", "(ne) sviđa mi se".

Sasvim dovoljno, ionako me uvek ošišaju isto, pod kalup. Naučio sam i da kažem da neću da mi peru kosu "posebnim šamponom" kad su mi naplatili dodatnih 10 juana (oko 150 dinara) za to ne tako posebno zadovoljstvo.

"Hao de ma?", pita me frizer je "l' dobro" kad završi, "hen hao", "fenomenalno" rekoh, samo da što pre izađem odatle i ne vidim te barem tri nedelje.

Ako je ovo bila drama, odlazak frizeru u toku epidemije koronvirusa pravi je horor.

Poslednji put sam se ošišao pre 48 dana i još se nisam osmelio da se upustim u tu akciju potencijalno "opasnu po život".

Ljudi su već prestali da mi govore "malo da skratim", i sami polako odustaju od doterivanja u doba epidemije.

Ali "gnezdo" na glavi mi je postalo toliko da je nepristojno da se više takav pojavljujem na televiziji. Jutros je svanuo sunčan dan i odlučio sam - danas se šišam makar crko.

Navukao sam teget platnenu masku koja se kači oko ušiju, stavio malo dezinfekciono sredstvo sa mirisom jagode u džep i krenuo. "Ljubinka sine, ide tata da se ošiša".

Na ulazu u salon su mi, naravno, izmerili temperaturu.

To je postala redovana pojava, otkad je izbio virus u Pekingu mere temperaturu na ulasku u sve radnje, zgradnje, čak i parkove!

Trideset šest sa jedan, upisao je radnik frizerskog salona na papir pored kog sam žvrcnuo svoje ime. Svi pipamo tu istu hemijsku olovku. Ne sviđa mi se to, ne zadržava mi ovde.

S vrata sam rekao da neću specijalni šampon i da pređemo na stvar. Tražim frizeru da me šiša kratko, što kraće, ko zna kad ću ponovo da dođem.

Spajam palac i kažiprst da mu pokažem koliko kratko, ali ne znam da li je shvatio toliko da ostavi ili da skine. Svejedno, pomislim, samo da se završi.

Pogledam oko sebe, svi su sa maskama. Prvi pramen sa moje glave upao je direktno u šupljinu između nosa i maske.

Dođavola!

Pa ako ovde kosa prolazi glatko, korona utrčava.

Nema poente, skidam masku. Osećam poglede prezira na sebi, ali kako da objašnjavam sad da stvarno nema smisla da nosim masku kroz koju duva promaja. Frizer se blago odaljio od mene i nastavio da radi.

U odrazu ogledala pažnju mi privlači uramljena fotografija kineskog predsednika okačena na zidu iza. "Kako drug Si Đinping može ima da normalnu frizuru, a mene unakaze. Gde li se on šiša?", pomislim.

Možda sledeći put da naučim kako se na kineskom kaže "Šišajte me na Sija".

U tom trenutku jedna dlaka kose zaustavlja se na mojoj levoj nozdrvi i počinje da me golica.

Ako sad kinem, pomislih, ove makaze se neće zaustaviti samo na mojoj kosi, i to će biti propraćeno zadovoljnim pogledima onih koji su me prezreli kad sam masku stavio u džep.

Drugu koji se smeši iz rama na zidu lično ću morati da objašnjavam zašto sam kinuo.

Pritisnem nos prstima da zaustavim kijanje i prekršim epidemiološki bonton koji kaže "Ne dodirujte lice prljavim rukama".

Na obostrano zadovoljstvo, nikad bržu frizuru nisam dobio.

"Mnogo mi se sviđa", rekoh i pre nego što me je frizer pitao kako mi se čini.

Čini mi se da ću u karatinu da steknem još jednu veštinu. Vraćam se kući, kupam se temeljno i ukucavam u Jutjubu: "Kako se ošišati kod kuće?".