Godina od smrti čoveka koji se gluposti cerio u lice

Šta bi nam danas rekao Draško Ređep? Prošlo je svega 365 dana i malo jače od smrti ovog poštovaoca umetnosti i umetnika, a vreme u kojem živimo toliko se udaljilo od svakog poštovanja, svake saosećajnosti, i najmanje plemenitosti kao da je prošla decenija od pada ovog intelektualnog gorostasa.

Nema šta, kako bi rekao Kiš: "Kakav dobro obavljen posao, Smrti!"

Šta najviše smeta u svetu bez Draška Ređepa? Niko danas, čini se, ne želi bilo šta da rizikuje. Svi volimo najviše sebe. Hoćemo lagodno da prođemo kroz život: još jedna plata, još jedan mandat na nekom lukrativnom mestu, pa onda visoka penzija i sto godina mirnog života u samoći...

Lažemo sami sebe da imamo nekakva uverenja. Po čemu se ovo vidi? Ne po raspravama, ne po polemikama, ne po neukosti ili učenosti nekog žirija, već po srčanosti koja je i Draška Ređepa odlikovala i u najstarijim godinama.

Upravo srčanost nam nedostaje. Kada neko ima ideale, onda on za njih ili gine, ili nudi sebe u borbi za to. Ko je još danas spreman da izgubi zdravlje zato da bi se izborio za "regionalnu književnost" ili za "lezbejske glasove u literaturi" ili za "mondijalistički" ili za "antimondijalistički" stav u pogledu bilo čega?

Svi smo srčani dok ne stignemo do nekog granta, ili neke rezidencije. Ne smeta mi što neko ne misli isto kao ja, isto kao Draško Ređep, već što za svoje stavove nije spreman ni da se pobije golim rukama, čak ni da ugrozi dobar noćni san ili da mu se izgubi apetit.

Draško Ređep nije bio takav. Voleo je strasno, mrzeo još strasnije. Najviše je prezirao i ismevao loše glumce i loše (zvao ih je folklorne) glumice, ne samo na pozorišnim scenama, već i u drugim umetnostima i u čitavom teatru sveta.

Odmah iza onih koje tuđa trabakula vozi kroz život (kao da su već mrtvi), mrzeo je glupost. Nije se plašio tupe sile kojom se glupost uvek oruža. Cerio joj se u lice, za glupost je imao uvek novu anegdotu, svaki put smešniju od prethodne.

Na trećem mestu je podsmešljiv bio prema pokondirenosti koja uvek ide s kaćipernošću, kičem i lažnim vrednostima. Nije bio mio ni prema "razbaštinjenim knezovima" ni prema čitavoj skali "barona minhauzena" koji su bili dostojni samo njegovih panonskih gegova.

Ali, šta je voleo, to treba da odredi jednog čoveka.

Draško Ređep je iznad svega voleo književnost koja ume da misli, literaturu koja nas nakon pročitane knjige ne ostavlja istim kakvi smo bili pre njenog čitanja. Voleo je reč koja nosi i boli, nad kojom se smejemo i plačemo, nad kojom krvarimo, junake s kojima se identifikujemo i pusto navijamo za njih kao da mi sami učestvujemo u njihovim pregnućima, propastima, usponima i ikarskim uzletima.

Osim svog Novog Sada (grada kojem je posvetio pola života i pola od napisanih 10.000 strana, koliko se pretpostavlja da je najmanje ispisao), voleo je Draško strasno Veneciju i Pariz.

I tu smo delili istu strast. Novi Sad je grad moje mladosti, Pariz je i moj san, a o Veneciji je najviše voleo ove redove napisane u "Euripidovoj smrti". Uz reči iz ove knjige zato se Draška Ređepa sećam i danas:

"A Veneciju, Veneciju nije nimalo lako preći peške, iako je tu, u vodenom gradu, sve oteto od zalivâ Veneto i Laguna, zgurano jedno do drugog kao da se boji osvete velikog mora koje će, pre ili kasnije, doći po svoje močvarne i tople zalive i plake, kao mitski kralj po odbeglu družbenicu."