Ko o čemu, pisci samo o Jugoslaviji

Postoji stari poljski vic, star možda i više od pola veka. I danas je aktuelan, samo na malo promenjen način.

Vic glasi: Stoje ljudi u redu za šećer. Dolazi TV ekipa iz inostranstva i pita ih: "Dobri ljudi, šta čekate?" Onaj najbliži mikrofonu, spremno kaže: "Šećer!" Ekipa snimi njegov odgovor i ode. Dogodi se da iza njega stoji samosvesni partijac i kaže mu: "Druže, da li si ti u partiji?" Onaj prvi kaže da nije, te mu ovaj osvešćeni partijac poruči: "Nemoj strancima da govoriš da čekamo u redu za šećer, brukaš zemlju i partiju." "Pa šta da kažem?", upita ga dobronamerno vanpartijac. "Kaži, recimo, da čekamo u redu za pozorište", odvrati mu spremno partijac. Stoje oni tako dalje, kada nailazi druga ekipa iz strane zemlje. Pitaju i oni isto: "Namernici, šta čekate?", a ovaj obučeni vanpartijac će brzo: "Karte za pozorište", na šta će novinarka strane ekipe: "A šta se daje?" "Šećer", odgovara vanpartijac kao iz topa.

Kao u tom poljskom vicu i kod nas kao da se svake godine čekaju samo romani u kojima se prikazuje raspad Jugoslavije. Ne zna se više ni koliko ih je napisano, zna se samo jedno: nijedan još nije postao neprolazno štivo koje se čitalo duže od godinu dana. Uprkos tome, nastavlja da se piše o "starim prijateljstvima iz Sarajeva", "dve drugarice iz Zagreba", "dva ili tri ratna druga" i slično.

Kada bi neka strana TV ekipa zatekla sve naše romanopisce koji su poslednjih deset ili petnaest godina pisali ovakve romane i upitala ih: "Dobri ljudi, o čemu pišete?", oni bi svakako uglas prvo rekli "O raspadu dobre Jugoslavije".

Ovakvu tematiku prošle godine  imala jevećina romana u borbi za NIN-ovu nagradu, ove godine u užem izboru od deset romana za istu nagradu, tematiku raspada Jugoslavije imaju romani "Yugoslav", "Mulat albino komarac", "Ništa lakše od umiranja", a posredno još najmanje dva naslova - dakle polovina.

Šta nas toliko navodi da pišemo o Jugoslaviji koje nema već skoro tri decenije? Zašto to više ne čine pisci koji su se rodili u Jugoslaviji ili o njoj imaju zrelo sećanje već oni koji je se uopšte ne sećaju, a usvojili su sentiment prolazne zemlje dembelije koje više nema? Zbog čega o raspadu Jugoslavije ne pišu pisci sa velikim opusom koji ranije na ovu temu nisu pisali?

Na ova pitanja nije lako dati odgovor. Čini se da je većina romanopisaca podsticana da se oglašava na ove teme. Najveći broj njih, primećuje se, piše prvi ili drugi roman sa ovom tematikom, a potom ili sasvim nestanu sa književne scene, ili pređu na neku drugu topiku.

Tu iznova dolazimo do pitanja: ko mobiliše nova i nova imena iz Srbije i regiona da iznova (početnički) pišu na ove teme i zašto?

Postoji krug onih koji se izdaju napola kritičarima, napola guruima koji neprestano podstiču ovu temu, smatrajući da time ispunjavaju potrebne stranice na (pravoj ili umišljenoj) levičarskoj agendi. Značajka ovakvih romana, čuje se stalno iz takvih krugova, je da su "mladi", "drski", "brzi", "psihološki superiorni", te da su oni sušta suprotnost "starim" i "sklerotičnim" romanima.

Zato valjda treba iznova i iznova da se pišu. Kvantitet je tu. Još samo da vidimo da li kvantitet prelazi u kvalitet, kako vele stare, takođe levičarske teorije.