Dušanov grad bez Srba

Posledice etničkog čišćenja na Kosovu i Metohiji najvidljivije su u gradovima gde se preostalo srpsko stanovništvo prebrojava na prste. Tako je i u drevnom Dušanovom gradu, Prizrenu, koji se nekada ponosio multietničkim životom, okupljajući, pored Albanaca, Turke, Srbe, Gorance i Hrvate.

Od desetak hiljada Srba, koliko ih je bilo do 1999. godine, danas u Prizrenu živi sedamnaestoro i samo jedno dete, petogodišnja Milica.

U martovskom pogromu 2004. godine, u Prizrenu je izgorelo sve što pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu. Plamen je gutao Potkaljaju, najlepši i najstariji deo Prizrena gde su živeli Srbi i koji je krasio Hram Hrista Spasa iz XIV veka, Vladičanski dvor, Bogoslovija, a u gradu Saborni hram svetog Đorđa i Bogorodica Ljeviška.

U Prizrenu je, 17. marta 2004, bilo 50 Srba. Svi su evakuisani u bazu KFOR-a. Tako su preživeli, ali se većina više nije vratila u svoj grad.

Od tada opstaju zahvaljujući brizi sveštenstva, ali i zaštiti koju nekima od njih pružaju komšije Turci.

Najpotresniji primer je nesebično prijateljstvo između Evice Đorđević, njene ćerke Milice i dede Adema Mujovića. Samo sa njim smeju na ulicu, on im nabavlja namirnice, brine o svemu.

"Ja volim svoj grad. Tu su grobovi mojih roditelja i mog dede koji je bio sveštenik, paroh. Redovno obilazimo grobove na zadušnice, ko bi im palio sveće svih ovih deset godina da nismo mi tu", kaže Evica.

"Čim je ona rešila da ostane ovde, na svom ognjištu, ja sam rekao da ću da pomognem koliko mogu, dobrovoljno", rekao je kroz plač Adam Mujović.

Prizren bez Srba nije isti grad

Prizren je za mnoge najlepši grad na Kosovu, jedinstvene arhitekture, klime, ali bez Srba, tvrde, to nije isti grad.

Sećanje na nekadašnji Prizren čuva Miloš Nekić, koji sa svoje 82 godine živi sam. Kuću uništenu 17. marta obnovila mu je kosovska vlada, ali, kaže, nije na prodaju.

"Prizren se bez Srba zamisliti ne može. Oni su mislili 17. marta da nas totalno zbrišu, ali sticajem nekih okolnosti nisu nas sve zbrisali", rekao je Nekić.

Mladi Prizrenci ne govore srpski jezik i ne žele da pričaju za RTS, ali oni stariji, ubeđuju nas da žele da se Srbi vrate. A ima i onih koji se stide nedela svojih sunarodnika.

Da li je povratak moguć, proveravao je u Prizrenu, državni sekretar Ministartva za Kosmet Oliver Ivanović.

"Veoma je bitno da država pomogne u tome i da se uspostavi neka indirektna komunikacija sa kosovskim vlastima, jer ovi ljudi neće moći da opstanu ako ne budu imali sve faktore na svojoj starni. U ovom trenutku im je podrška samo jaka vera. Koliko će to trajati, ne znam. Mislim da je u najskorije vreme potrebno da dobiju konkretnu pomoć", rekao je Ivanović.

Iz Prizrena odlazimo plašeći se da tu možda sledeći put nećemo sresti junake naše reportaže.

Ljude heroje, koji 11 godina žive kao senke u svom gradu i koji možda neće više imati snage da se bore.