Operacija „Oluja” – da li postoje prihvatljivi zločini?

Poslednjih 26 godina, svaki 4. avgust donosi nova slavlja sa hrvatske i nove rane i patnje na srpskoj strani. Tog dana, Hrvatska slavi „dan oslobođenja", dok se srpski narod sa tugom seća svojih domova iz kojih je proteran, oplakuje svoje mrtve i gleda u nebo tražeći pravdu.

Vojno-policijska akcija „Oluja" okončala je građanski rat na prostoru današnje Hrvatske, ali je bez doma i uspomena ostavila preko 220.000 nedužnih srpskih civila. Tog dana, gotovo 200.000 pripadnika hrvatskih oružanih snaga napalo je zaštićenu zonu UN, poznatu pod nazivom Republika Srpska Krajina, u kojoj je bilo oko 30.000 srpskih boraca.

Nakon neravnopravne borbe koja je trajala nekoliko dana, srpski narod, koji je vekovima živeo na tom prostoru, formirao je nepreglednu kolonu bežeći prema Republici Srpskoj i dalje prema Srbiji. Preko 220.000 civila napustilo je svoje domove u najvećem etničkom čišćenju koje se odigralo na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

Više od dve hiljade civila je ubijeno, a veliki broj se i dalje vodi kao nestao. Takozvane "vrtne jame", grobnice u koje su bacana tela ubijenih civila, koje se nalaze svuda kuda je prošla hrvatska vojska, nikada nisu istražene.

Bilans ove akcije je poražavajući. Pripadnici srpskog naroda, koji su činili preko 12 odsto populacije Hrvatske, svedeni su na dva odsto. Srpska sela su spaljena, imovina opljačkana, a uništeno je i 80 pravoslavnih crkava.

Sve je učinjeno u skladu sa jezivim konceptom Mile Budaka, jednog od ideologa nacističkog, ustaškog pokreta, prema kome „srpsko pitanje u Hrvatskoj treba rešiti tako što će se jedna trećina pobiti, jedna trećina iseliti, a jedna trećina pokrstiti (u katoličanstvo)".

Ovih dana u Hrvatskoj, članici EU i NATO, vlada atmosfera slavlja i veličanja progona. Prisutna je koreografija po zlu zapamćena iz Drugog svetskog rata, kada je na prostorima Hrvatske postojao i jedini logor u Evropi za decu, većinom srpsku.

Nad kostima preko pola miliona ubijenih u sistemu koncentracionih logora Jasenovac, ponovo se vijore barjaci onih koji su izmislili „srbosek", posebnu spravu za ubijanje pravoslavnih Srba.

Sa druge strane, glas prognanih Srba se ne čuje. Za zločine tokom „Oluje”, zapovednici hrvatske vojske su prvo bili osuđeni u Hagu, ali su drugostepeno, na volšeban način i preglasavanjem u sudskom veću, pravosnažno oslobođeni.

Hrvatska je članica EU, a mnogima u Evropi ne smeta činjenica da širom te zemlje i dalje leže nesahranjene kosti iz Drugog svetskog rata i iz „Oluje”. Zanemarivanjem navedenog, nameće se pitanje da li je prihvatljivo nepostojanje povratka prognanih, kao i nerešavanje pitanja privatne imovine Srba, iako je privatna svojina temelj današnje Evrope.

Žmuri se na nacističke simbole, a na paradu kojom se slavi progon civila, kao uvaženi i rado viđeni gosti dolaze predstavnici sistema utemeljenog na antifašizmu.

Srbija danas nikome ne nameće šta treba da radi i šta treba da slavi, već samo traži od civilizovanog sveta da iskaže poštovanje prema žrtvama. Apelujemo na naše komšije da ne slave i ne likuju nad prognanim ljudima, nad pobijenim starcima i decom.

Mir u regionu se ne gradi sipanjem soli na živu ranu, u ovom slučaju živu ranu srpskog naroda. Iz tog razloga, 5. avgusta Srbija i Republika Srpska obeležavaju Dan sećanja na prognane. Dan u kojem svi saginjemo glavu pred sudbinama onih koji su, po drugi put u 20. veku, bili prinuđeni da beže sa svojih ognjišta da bi spasili goli život.

Srbija i Republika Srpska danas glasno traže pravdu, traže ljudskost, traže ono na čemu počiva Evropa – poštovanje osnovnih ljudskih prava. Pravo na pravdu. Pravo na život na svojoj zemlji. Pravo na uživanje svoje imovine, pravo na svoj jezik i upotrebu svog pisma. Pravo da se krštavamo, venčavamo i sahranjujemo u pravoslavnim crkvama, u selima gde smo oduvek živeli.

Poštujući tuđe žrtve, tražeći pravdu za svoje stradale, Srbija je danas jedina zemlja bivše Jugoslavije koja iskreno radi na pomirenju u regionu, pomirenju zasnovanom pre svega na opredeljenju da sve žrtve zaslužuju pijetet.

Odgovor na pitanje iz prve rečenice ovog teksta je „da". Dovoljno je samo da jedan narod satanizujete, kao što je to bio slučaj sa srpskim narodom početkom poslednje decenije prošlog veka i onda je dozvoljeno sve. Ubijanje, progon, etničko čišćenje.

Onda ni rečenica „trebamo naneti takve udarce da Srbi praktično nestanu”, koju je u pripremi „Oluje” izgovorio tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, nije dovoljna da izazove bar moralnu osudu civilizovanog sveta. Kada jedan narod satanizujete, onda ni ulice nazvane po nacističkim „herojima”, poput Mile Budaka i Andrije Artukovića, nisu smetnja u jednoj članici EU.

Nedavno je osvanula vest da će na hrvatskoj evrokovanici biti lik jednog Srbina, sina srpskog pravoslavnog sveštenika, Nikole Tesle, koji je rođen na teritoriji današnje Hrvatske.

Prećutkuje se da je porodica slavnog naučnika masakrirana u Drugom svetskom ratu od strane hrvatskih ustaša, a da je spomenik u njegovom rodnom selu, Smiljanu, dignut u vazduh na početku sukoba u Hrvatskoj 1992. godine, jer je njegovo srpstvo smetalo onima koji ga danas sa ponosom stavljaju na evrovalutu.