Kome su belci okrenuli leđa, a ko je izgubio "Latino" birače

Posmatrajući način na koji je u domaćim medijima tumačena kampanja, a potom i sami izbori u SAD, nisam mogao da se otmem utisku da deo domaćih analitičara pokušava da liči na svoje američke kolege.

Nesvesno, u toj mimikriji oni više gube nego što dobijaju. Preuzimanje efikasnih analitičkih oruđa je staro koliko i sama politikologija i samo po sebi se ne može dovesti u pitanje.

Međutim, invazija američkog političkog vokabulara i kategorija mišljenja ne pomaže da SAD ili bilo koji drugi deo sveta razumemo bolje.

U prethodnim godinama postalo je uobičajeno da domaći tekstovi koji se bave SAD sadrže rečenice na koje nismo navikli.

Govori se o "mid-vest belcima bez koledž obrazovanja", o "inklinaciji Amerikanaca azijatskog porekla mlađih od 35 godina da poklone svoje poverenje određenom kandidatu", ili pak o "(ne)uspešnom targetiranju (ne)zaposlenih žena".

Istina je da američki mediji na ovaj način izveštavaju o sopstvenoj državi. Međutim, za to postoji nekoliko razloga, a ukoliko smo ih nesvesni, koristimo alat za koji ne znamo kako funkcioniše.

Sam fetiš da se Amerikanci dele u grupe i podskupove ima dva uzroka, jedan ideološki i jedan analitički. U poslednjih nekoliko decenija američki liberali su prestali da posmatraju Ameriku kao jedinstvenu naciju i umesto toga odlučili su se da u njoj vide skup pokreta, identiteta i manjina.

Definicije i podele ljudskih ruku delo 

Jedno vreme čak i "bela radnička klasa" kao pojam gubi popularnost (sve dok nije postalo jasno koliku je ulogu odigrala tokom izbora 2016. godine). Problem sa ovakvim podelama jeste da mi zaboravljamo da su sve definicije i podele delo ljudskih ruku, ali i da one reflektuju ideološki profil stvaraoca.

Ko su "Amerikanci azijatskog porekla"? Oni svakako postoje ali oni uključuju filipinske hrišćane i muslimane iz Pakistana, uključuju bogate kineske studente koji su u SAD došli na studije da bi potom to znanje primenili u domovini, ali i one Kineze čije su porodice u SAD došle mnogo ranije.

Amerikanci azijatskog porekla su toliko šareni, da kao grupa ne reflektuju opšte promene američkog javnog mnjenja, a unutar sebe imaju duboke suprostavljenosti tako da i ne postoji politika kojom se može jednostavno osvojiti njihov glas. Ipak, mi govorimo o njima.

SAD su država sa najrazvijenijom politikologijom na svetu. Pre svega zahvaljujući velikom prilivu migranata-intelektualaca počev od 1930-ih najveći deo novog znanja o politici kao nauci nastaje u SAD.

To je tačno bilo da politikologiju posmatramo u nevidljivoj sferi gde "teorija" postaje "empirija" (kroz različite teorije, šeme, strategije) ili je posmatramo tamo gde ona konceptualizuje ceo sistem (institucije, mreže, strukture).

Ne treba smetnuti sa uma da su se u SAD najvećim delom razvile (ili barem usavršile) nove, do tada nepoznate, vrste institucija – NVO, grupe za pritisak, "tink-tenkovi" itd.

Istovremeno, delom zbog karaktera američke birokratije, a delom i zbog informacione revolucije, u SAD se relativno lako može doći do velikog broja podataka o velikom broju ljudi. Ovo preklapanje razvijene nauke i dostupne statistike, rekao bih, drugi je uzrok sekvenciranog pogleda na društvo SAD.

I znanje ima cenu

Znanje ne ostaje zatvoreno unutar zidina univerziteta. Ono ima svoju praktičnu primenu. Drugim rečima, ukoliko ga želite, ono košta.

Politički marketing, bilo da govorimo o pi-ar uslugama, o političkim stratezima, ili o nečemu trećem, najunosniji je deo američke primenjene politikologije. Štaviše, ulazak u taj krug ne donosi samo novac već potencijalno i kancelariju u Beloj kući.

Karijerno posmatrano, ubedljiva većina važnijih političkih stratega u SAD se kreće između visokih pozicija u različitim korporacijama (pre svega medijskim) i politike. Upravo tu se i nalazi srž američke specifičnosti.

SAD nisu jedinstvene po tome što političari angažuju agencije koje im prave kampanju. Širom sveta kandidati traže profesionalnu pomoć kako bi ostavili željeni utisak. Međutim, SAD jesu jedinstvene kao država bez javnog servisa i kao zajednica gde vidljivost postoji jedino uz novac.

Džo Bajden je od početka godine do kraja oktobra na TV reklame potrošio 750 miliona dolara. Bajden nije platio samo vreme na malim ekranima, platio je i to što je neko odabrao šta će u njima biti rečeno, kojim tonom, a i koja će reklama biti puštena u kojoj državi.

Politička analiza postala analiza marketinga 

Objektivni problem nalazi se u političko-medijskom kompleksu. Informacije koje dolaze do građana prolaze kroz filter različitih eksperata i njihovih viđenja.

Opasnost je da više nismo u stanju da napravimo razliku šta je politički marketing, a šta analiza. Drugim rečima, politička analiza je postala analiza marketinga. Političke kampanje prave stručnjaci iz sveta medija. Isti ti mediji potom svoje vreme prodaju. Na kraju, iz iste kaste političkih eksperata dolaze oni koji će nakon izbora oceniti uspešnost kampanje.

Problematično je to što američka medijska scena stvara realnost da različiti politički eksperti koji zarađuju od kampanja, posmatrani kao grupa, na kraju daju ocenu o efikasnosti tih kampanja. Ukoliko obratite pažnju, američki analitičari polaze od a priori pretpostavke da kampanja može sve, posredno obećavajući da mogu da otkriju sveti gral politike. 

Dodatni razlog da se oslobodimo imitacije američke političke analize je to što, uprkos novcu i savremenim metodama, dva izborna ciklusa zaredom imamo potpuno pogrešne procene, kao i u slučaju Bregzita.

Ko ima priliku da se obrati milionima 

Nije mi cilj da osporim poštovanja vredno znanje o detaljima američkog političkog sistema koje poseduju naši analitičari, niti da predložim revoluciju u političkoj propagandi. Moja poruka je: upotreba ustaljenih vidova mišljenja, bez razumevanja kako su ona nastala i čemu služe, nema izrazito plodan ishod.

Oslanjajući se na praksu novinara u SAD, postajemo samo čitači informacija. Nije potreban doktorat da se pogledaju razultati na Floridi i da se zaključi, kao što neki čine, da Bajden "nije mobilisao Kubance". Na kraju krajeva, kao i slučaju izbora 2016. i Bregzita, pokazalo se ponovo da su, uprkos velikim resursima, prognostičari pogrešili.

Dobra analiza je dijagnostička, ona objašnjava. U ovom konkretnom slučaju moj najveći utisak je finansijska nadmoć demokrata i nedostatak novca sa kojim se Tramp suočio pred kraj kampanje.

Analiza će biti i nakon ovih izbora. Moj predlog je rebalans pažnje. Osvrnimo se ne samo na ono što vodeći glasovi govore i što se nameće kao tema. Nasuprot njima, otkrijmo ono o čemu se ne govori, otkrijmo koje su najglasnije tišine u medijima.

Informacije koje dolaze posmatrajmo ne samo kao činjenice već i kao sadržaj koji ima komunikativne ciljeve, ponekad da postavi agendu, a ponegde da skrene pažnju. Ne zaboravimo da ako su pojedine stavove emitovale neprofitne institucije, to ne znači i da su po prirodi neideološki.

Postavimo pitanje, ko uopšte dobija priliku da se obrati milionima, a ko ne?

(Autor je istoričar, živi u Berlinu)