Američki plan za energetsku dominaciju u istočnoj Aziji

Guverner američke države Aljaske Majk Danlivi završio je azijsku turneju, tokom koje je posetio Japan, Republiku Koreju, Tajvan i Tajland u nastojanju da domaćine ubedi da investiraju u infrastrukturu ili bar kupe prirodni gas koji bi trebalo da se obezbedi iz nalazišta na krajnjem severu Aljaske, ukoliko se ostvari planirani skupi projekat, vredan najmanje 44 milijardi dolara, čiju realizaciju snažno priželjkuju lokalna vlada u gradu Džuno i Trampova administracija u Vašingtonu.

Naime, tokom posete japanskog premijera Šigeru Išibe Vašingtonu u februaru novi/stari predsednik Donald Tramp je, u svom karakteristično bombastičnom stilu, samouvereno najavio da će Japan uskoro (do 2030.) početi da uvozi rekordne količine američkog tečnog prirodnog gasa.

Ovo ne samo stoga što, po mišljenju političke elite u Vašingtonu, američki gas treba da istisne ruski sa tržišta vojnopolitičkih saveznika SAD u istočnoj Aziji iz bezbednosnih razloga, već i stoga što države i regioni poput Japana, Republike Koreje i Tajvana imaju izrazito visok suficit u međusobnoj trgovini sa SAD, koji mora biti drastično umanjen većim uvozom robe i usluga američkog porekla.

Vašington se uzda u Aljasku

U Trampovoj viziji ovladavanja tržištem energenata u istočnoj Aziji veliko, može se reći, suštinsko, mesto upravo zaizimaju ležišta prirodnog gasa u Nort sloupu na Aljasci, koja se procenjuju na oko šest i po biliona kubnih metara.

Poslovni ljudi i političari iz Džunoa i Enkoridža tvrde da bi, u poređenju sa Bliskim istokom, njihov gas i nafta, zahvaljujući uštedama u transportu, bili pristupačne cene, te da bi snabdevanje iz Aljaske bilo stabilno i u bezbednosnom smislu.

Pominju i argument zajedničkih vrednosti, demokratije i vladavine prava, koje dele SAD sa jedne i Japan, Južna Koreja i Tajvan sa druge strane, a koje, sugerišu oni, ne gaje Rusija i zalivske zemlje koje su tradicionalni snabdevači istočne Azije fosilnim gorivima, kao što su Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Amerikanci, dakle, ne kriju ambiciju da postanu najveći snabdevač zemalja i regiona istočne Azije s kojima imaju jake vojnopolitičke veze ne samo na uštrb svog geopolitčkog takmaca Rusije, već i svojih saveznika sa Bliskog istoka.

Razlike u stepenu entuzijazma

No, da bi prirodni gas iz nalazišta u Nort sloupu mogao da napaja toplane i fabrike u Japanu i drugde u istočnoj Aziji, potrebna je konstrukcija gasovoda dugog 1.300 kilometara, koji bi vodio od tih polja na obali Arktičkog okeana na jug, do druge obale Aljaske, one na Pacifičkom okeanu, kao i izgradnja odgovarajućih gasnih terminala za njegovo skladištenje, merenje, pretvaranje u tečnost i utiskivanje u plovila specijalno prilagođena za njegov transport.

Dok Amerikanci procenjuju da će ta infrastruktura koštati oko 44 milijardi dolara, te očekuju od vlada u Tokiju i Seulu i privatnih japanskih i južnokorejskih trgovinskih firmi da odreše kesu i pokriju najveći deo tih basnoslovnih troškova, u pomenutim dalekoistočnim prestonicama, za sada, čini se, nema previše uzbuđenja i optimizma.

Jer, diskretno šapuću lokalni poslovni ljudi i bankari novinarima koji su voljni da ih saslušaju, teren na Aljasci je izuzetno težak, klima surova, a dobar deo energetskih rezervi još uvek nije nedvosmisleno empirijski potvrđen, zbog čega je razložno očekivati kašnjenja u izgradni gasovoda i osetna prekoračenja predviđenog budžeta, pri čemu ekonomska korist od projekta koji zajednički nude javna "Kompanija za razvoj gasovoda na Aljaski" (AGDC) i privatno preduzeće "Glenfarn" iz Hjustona još uvek nije sasvim izvesna.

To su najverovatnije razlozi zašto guverner Aljaske (republikanac) Danlivi nije uspeo da u svojim razgovorima sa azijskim domaćinima dobije obećanja o ulaganju, te se u svoju hladnu državu na krajnjem severu američkog kontinenta vraća samo sa obezbeđenom prodajom šest miliona metričkih tona gasa Tajvanu.

Važna uloga Tokija

Amerikanci posebno polažu (finansijske i tehnološke) nade u japanske trgovinske firme i industriju. Zemlja izlazećeg sunca je drugi najveći svetski uvoznik energenata, njeni trgovci su najveći investitori u gasne projekte u zemljama ASEANA za čija tržišta su takođe zainteresovani u Vašingtonu i njeni konglomerati, poput "Micubišija" i "Micuija", su najveći graditelji gasnih turbina i postrojenja za tečni prirodni gas, te poseduju najveću flotu za njegov transport.

Otud, jasno je zašto je guverner Danlivi, slično Trampu, od japanskih sagovornika zatražio da preuzmu lidersku poziciju u realizaciji projekta izgradnje gasovoda.
Uprkos skepsi u poslovnom svetu u Tokiju, takav razvoj situacije ne bi bio veliko iznenađenje, s obzirom da je izvesno da državni vrh i biznis elita u Japanu investicije u Aljasku ne mogu da razmatraju samo u kontekstu njihove isplativosti, već moraju i da iznađu način da, praveći po sebe štetne ustupke u određenim poljima, privole Trampovu vladu da ih poštedi od ubitačnih carina na proizvode od čelika i aluminijuma, automobile i delove za njih.

Inače, eksploatacija novih nalazišta nafte i gasa na obali Arktika za Aljasku bi predstavljala povratak na puteve stare slave, jer je ona, mada sada ima ozbiljne poteškoće da obezbedi energente i za svoje malobrojno stanovništvo, bila najveći snabdevač Japana tokom decenija njegovog visokog i dinamičnog ekonomskog rasta (šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka).

Postojeća polja u Kukovom zalivu su, međutim, uglavnom presušila početkom ovog veka i od tada se čekaju nove, velike investicije u energetski sektor u 49. po redu američkoj državi, koje dugo kasne, ne samo zbog nedoumica u vezi teškog terena i klime, već i zbog politike Demokratske partije, koja je naglašavala prelazak na čistije vidove energije od tečnog prirodnog gasa (čijim sagorevanjem i transportom se oslobađaju ugljen-dioksid i metan, koji stvaraju efekat staklene bašte).