Gorštak sa Golije poklanja zemlju da ne ostane sam na planini

Ljudi su postali robovi centralnog grejanja i limuzina, televizije i mobilnih telefona, a treba im vode, vazduha i prirode, kaže Vid Luković. Šta će nam planina bez ovaca, pita se Vid, i zemlja bez ljudi. Zato je odlučio da pokloni zemlju - da ne bude sam jer, kako kaže, samoća je i Bogu teška.

"Lako je pokloniti, a ko bude odlučio da živi na Goliji godinu dana, njemu će biti dosta teže nego meni. Već se javio brat u Hristu sa Pala,i nadamo se mini proizvodnji peleta na proleće. Ko god bude došao, ima za svakog", objašnjava ovaj Golijaš.

Na pitanje da li se na Goliji ostaje ili opstaje, Vid odgovara da se sada opstaje jer oni koji je trebalo da ostanu za vreme "Brozove vladavine" nažalost su otišli i sada je teško i opstati i ostati.

"Lako je opstati na Goliji ko ima dobru volju i razum, a koga hvata panika i kad padne prvi sneg, pa se uplaši, nema tu opstanka“, naglašava Luković.

Sneg od metar i po na Goliji ne plaši samo onog ko je tu rođen, kako kaže Vid, sve u životu ima granicu, samo strah nema.

"Bio sam voljan i srećan da dođete (ekipa RTS-a) kod mene kući. Prvi ste se vi uplašili snega. Ćerka je bila rada da dođe s konjem, da proprtimo, da dođemo s konjima, ali oni su ostali niže, a ja sam došao sam peške“, dodaje Luković.

Ističe da je odgajio sedmoro dece i šestoro unučadi i da su svi "zdravi, pravi, srećni", ali da je u njegovo vreme bilo još više zadovoljstva, jer je bilo mnogo dece, a sada su tu samo njegova što mu je, kaže, "jako žalosno".

"Golija znači jednom Golijašu mnogo. Najveća je gre'ota i žalost što su svi Golijaši emigrirali sa Golije i zaboravili koliko ta Golija njima znači. Ono što je vredelo, bacili su pod noge", zaključuje Vid Luković.