Testiranje za upis u školu – šta je najteže budućim prvacima i treba li ih posebno pripremati

U Osnovnoj školi "Dragojlo Dudić" za prva dva dana testirano je dvanaestoro budućih prvaka. Sa mamom i tatom na testiranje je došao Viktor.

"Nismo ga nešto pripremali, pustili smo ga da bude dete što duže. U vrtiću su to radili, odnosno u predškolskom. Mislim da ja imam trenutno veću tremu od njega, jer mislim da on nije svestan gde je došao, a mi smo kao roditelji potpuno pod tremom", kaže Ljubica Milanović, majka.

Iako su se deca promenila, test nije menjan decenijama.

"Ono što merimo ovim testom su intelektualne sposobnosti i emocionalna zrelost. Što se tiče intelektualnih sposobnosti, tu spadaju opažanje, pamćenje, mišljenje, učenje, kao i pažnja. Ne postoji, dalje, nijedno konkretno pitanje u testu kojim se ispituje emocionalna zrelost, ali to zavisi od same procene ispitivača. Beleži se svako ponašanje tokom testiranja i to je negde pokazatelj da li je dete emocionalno zrelo", navodi Ivana Jokić, pedagog u OŠ "Dragojlo Dudić".

Siromašan rečnik, oskudne rečenice, poremećaj pažnje – to već nekoliko godina pokazuju rezultati testova za upis u prvi razred, a najveći problem budućih đaka je grafomotorika, tvrde psiholozi.

"Ima dece koja nikada nisu držala olovku i prosto ne znaju ne samo da drže olovku, nego da organizuju svoj crtež na papiru, uopšte da se služe bojicama", ističe Jelena Kenić, psiholog u OŠ "Pavle Savić".

Roditelji pripremaju decu za upis, neki plaćaju i časove

Inače, roditelji često decu pripremaju za testiranje, neki čak plaćaju i privatne časove. Međutim, stručnjaci kažu da to nije potrebno.

"Ne postoji priprema za test za prvi razred i ne treba da bude na veštački način. Dete sa kojim je razgovarano, kome je usmerena pažnja, koje je emocionalno spremno za neke situacije, koje je bilo u vrtiću, koje je socijalizovano, ne samo u nekim usmerenim aktivnostima, nego je bilo u parkiću", kaže Kenićeva.

"Ceo dotadašnji detetov život, aktivni život jeste svojevrsna priprema za polazak u školu. Dakle, sve ono o čemu su deca razgovarala sa roditeljima, ono što su saznavali u vrtiću, možda u bisokopu, pozorištu, sve ono što ih okružuje, to je jedna priprema za polazak u školu", dodaje Jokićeva.

Iako se dešava da budući prvaci na testiranju pokažu mnogo znanja, nije retkost da se ispostavi da su nezreli za polazak u školu i da nisu spremni za kolektiv. Rezultati testa treba da pokažu koliko je zapravo dete spremno za školu, kako će napredovati, a koriste se i prilikom formiranja odeljenja.

Mandić: Deca su inteligentnija i sposobnija, ali moramo da prilagodimo metode rada

Dekan Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača profesor Danimir Mandić kaže za RTS da je slična situacija sa prvacima i u državama u okruženju, pa čak i u celom svetu.

“Mi imamo taj problem poremećaja pažnje, imamo problem da se preko 80 odsto informacija stiče iz digitalnih izvora, imamo niz promena kod mladih generacija, ali takođe ako pogledamo i uporedimo period od pre 50 godina kada smo mi bili mladi i naši roditelji su smatrali da nismo spremni da se snađemo u prirodnim uslovima, da ne znamo da obrađujemo zemlju, da ne znamo niz nekih stvari koje su oni smatrali sasvim normalnim u tom periodu i da ako na nama ostaje svet da je moguće da neće na pravi način da se razvija civilizacija”, ističe Mandić.

Poručuje da uvek postoji taj jaz između generacija, a da je prirodna kriva koja ide linearnim usponom – razvoj ljudske inteligencije.

“Deca su inteligentnija, deca su sposobnija, samo što mi moramo da prilagodimo metode rada, organizaciju nastave, način vredovanja znanja mladim generacijama i potrebama te mlade dece koje će imati ne u narednih 10, nego u narednih 50 ili 60 godina”, dodaje Mandić.

Vaspitnom radu se posvećuje posebna pažnja

Dekan Mandić je ukazao da se upravo na pedagoškim fakultetima razvija koncept u kojem se vaspitnom radu, radu sa detetom, posvećuje posebna pažnja.

“Mi smatramo da osam kompetencija koje je Unesko definisao od jezičkih kompetencija, višejezičkih kompetencija, matematičkih, naučnih kompetencija, digitalnih kompetencija, da su podjednako značajne one druge koje razvijaju karakter ličnosti, empatiju, vrednosne stavove, uče kako da uče, uče kako da razmišljaju, logički zaključuju, kako da razvijaju kritičko mišljenje, da očuvaju kreativne potencijale i interesovanja i stoga smatramo da u obrazovanju, iako je vaspitni deo u velikoj meri zanemaren, učitelji veoma uspešno prave balans između onoga što predstavlja taj naučni deo i ono što predstavlja vaspitni deo”, ističe Mandić.

Poručuje da je to posebno značajno jer se do 10. ili 12. godine razvija do 80 odsto karakternih osobina čoveka.

"Roboti i veštačka inteligencija nikada neće moći da zamene učitelje u najmlađem uzrastu dece"

Navodi i da se na pedagoškim fakultetima trude da program svake godine menjaju i da se usavršavaju, ali da je to teško.

“Posebno je teško s obzirom na promene koje nosi veštačka inteligencija. To je sistem koji ekstremno ubrzava i dovodi do revolucionarnih promena i u obrazovanju, medicini, ekonomiji, inženjerstvu. I naravno ono što je dobra okolnost i lepa okolnost i za učitelje i vaspitače i sve one koji su opredeljeni za ovaj plemeniti poziv jeste da nikada veštačka inteligencija, ni roboti, ni bilo koja nova tehnologija ne može da zameni čoveka u ovom najmlađem uzrastu, gde je mnogo značajan vaspitni rad, direktan kontakt, razvoj empatije, kritičkog mišljenja, interakcija između ljudi”, poručuje Mandić.

Zbog toga, ističe, ponosni su na rezultate projekata koji se rade u okviru Evropske unije, a koje govore da su postignuća dece na kraju četvrtog razreda u gornjoj trećini evropskog proseka.

“To znači da učitelji izvanredno rade s njima, da razvijaju zadovoljavajuće sve ove kompetencije, a koliko smo sposobni da razvijemo i dobre ljude videćemo u perspektivi”, naglašava Mandić.

Biranje učitelja prepustiti stručnjacima

Kada je reč o tome što roditelji vole da biraju učitelja svom detetu, tj. u kom odeljenju će dete biti, Mandić kaže da je bolje da stručnjaci to odluče i da se opredele za ravnomernu raspodelu dece u skladu sa njihovim sposobnostima, preferencijama i naravno karakteristikama učitelja.

“Ali verujte da 99 odsto učitelja su dobri i učitelji i ljudi i imaju razumevanja, jer oni se bave praktično detetom, bave se svakodnevnim problemom deteta, pokušavaju da im pomognu ne samo u rešavanju zadataka konkretnih školskih, nego i ličnih i svakodnevnih. Tako da verujem da jedan tip ličnosti učitelja odgovara jednoj grupi dece, a većina zna da se prilagodi i mislim da tu ne bi trebalo preterano da biramo”, zaključuje Mandić.