Samir – poslednji Srbin u Sudanu

„Halo, halo, gde si, bre, ti?“, pokušava Ahmed da dozove svog prijatelja, a veza se stalno prekida.

„Evo me… evo me na pisti, pregledam avion, u Port Sudanu.“

„Ja samo da proverim da nisi negde zalutao, kako si prijatelju?“

„Preksinoć teško vreme, stalno sam mokar… Ujutru magla sa vetrom, teško da dišeš a ne da radiš… Toliko su bili nemogući uslovi za rad da smo morali da zatvorimo aerodrom. Mnogi su mislili da je peščana oluja, a nije… samo magla i vetruština, a temperatura kao u rerni. Preživljavam na škrge, valjda ću izdržati još mesec dana…“

Internet posustaje, ali ne i Ahmed Mouti, počasni konzul Republike Srbije u Sudanu, u čijem sam domu trenutno u Beogradu. Uporno čeka da se veza poboljša, dok Samir po pisti traži mesto sa boljim signalom.

Poslednji Mohikanac, poslednji Srbin koji je ostao u Sudanu, to je avio-mehaničar Samir Vahbi kojem je majka Srpkinja, a otac Sudanac. Čak dvadesetak Srba, uglavnom avio-mehaničara, pre rata je radilo za sudanske avio-kompanije. Većinom su se na vreme sklonili, a dvojicu je Ahmed izvlačio iz zemlje. Jedino Samir nije hteo da se evakuiše, iako je posle teške odiseje uspeo da stigne do Port Sudana, gde sada pomaže na aerodromu.

„Port Sudan je važna luka na Crvenom moru. Tu se sudaraju pustinjski sa morskim vetrovima i stvaraju tešku klimu. Četrdeset pet stepeni sa velikom vlagom, to malo ko može da podnese. Staviš u orman ispeglanu košulju, izvadiš je mokru. A u Kartumu je suprotno, staviš mokru košulju u orman, za pola sata ona je već suva“, dočarava mi Ahmed, dok čekamo da se iz dubina interneta ponovo pojavi Samirov glas.

„Ne mogu da ih ostavim na cedilu, sad me i noću cimaju, pre neku noć smo do pola dva radili…“

„Došle su koze i ovce, čekaj, teramo ih sa piste… Ima jedan čovek dežuran za to, evo konačno se setio da dođe…“

„Prijatelju, jesu li ti sve koze na broju?“, pita Ahmed.

„Ma pusti, ima i volova i kamila.“

„Otvoriće sad aerodrom za tranzit, pominju se letovi za Rijad i Dohu. Mnogo je ljudi ostalo ovde, tražili smo dozvolu da letimo za Katar. Situacija je sve teža, uveli su vize Egipćani i Emiraćani.“

„Teško je plaćati stanove, cene su otišle dovraga. Ovde mi je polusestra, moram da je pošaljem u neko manje mesto gde je takođe mirno, a cene su pristupačnije…“

„Kad sam se evakuisao do Port Sudana zaustavljale su nas paravojske, zanimljivo da niko ne govori arapski, to su sve neki ljudi iz Čada i drugih država…“

„Meni su kuću danas opljačkali… sve razneli, što nisu mogli da odnesu, polupali su“, kaže Ahmed.

„Izem ga, obnovićemo sve, važno da smo živi i zdravi.“

„Kad su stigli do moje kuće, znači da završavaju, da beže… biće to dobro, možda te ja dočekam u Kartumu.“

Stalni prekidi, ali i Ahmed i Samir su navikli na to. Strpljivo čekaju da se veza ponovo uspostavi, iako bi svako drugi davno prekinuo razgovor. Čim uhvate dobar kontakt, jedan drugom govore, iako je razgovor čudan, jer je svaka rečenica kratka i zaokružena, sa očekivanjem da odgovor neće čuti. Optimizam im je natopljen bolom, ali je nepokolebljiv, i ja im se divim. Podseća me na 1999. i na to koliko je snage i naš narod pokazivao u najtežim trenucima.

Ovaj kontakt, veza im je sa otadžbinom – Ahmedu sa Sudanom, Samiru sa Srbijom. Mnogo je neizrečenih emocija u prostim rečenicama, puno je nade, ali i preživljenih strahota koje se osećaju u ćutanju, u spokojnom čekanju da se veza ponovo uspostavi.

„Nemamo struje po pola dana. Agregat se uključi pomalo, a uređaj za klimu odmah curi sa druge strane kao da si česmu odvrnuo…“

Tišina posle svakih desetak sekundi: telefon pokušava da ponovo uspostavi vezu.

„Samo službeno idemo van grada, ali su me pre neki dan rođaci vodili na jagnjetinu…“

„Jesi li jeo jagnjetinu koju zatrpaju pod zemljom ispod furune, to se zove mndi? Ukusna je kao bombone, topi se u ustima“, pita Ahmed.

„Nisam tu jeo, ali bogme i ova pre neki dan je bila odlična… Samo moramo do osam uveče da se vratimo, tad počinje policijski čas.“

„U avgustu mi ističe viza… ovde mi se smeju kad pomenem da će mi trebati nova dokumenta, kažu ratno stanje, kakva dokumenta…“

„Živ bio, srećno“, kaže Ahmed proste reči što sad znače daleko više nego u mirnodopsko doba.

***

Ahmed: Samirova životna priča

Bila je Konferencija vazduhoplovstva OTEH u Beogradu 2012. godine na Vojnotehničkom institutu. Sudanke su prijavile čak osam naučnih radova. Došli su Francuzi, Englezi, ljudi iz raznih delova sveta. Visoko pozicionirane, profesionalne, sa izuzetnim radovima, pojedine Sudanke su već bile profesorke, druge na doktorskim studijama. Svi su mi govorili kako nisu čuli da se Sudanci razumeju u vazduhoplovstvo, a ko bi tek pretpostavio da u izrazito muškoj profesiji, u Sudanu zapravo žene vladaju, i to da su toliki eksperti da lako pariraju bilo kome iz sveta.

Najlepše su uspomene ponele iz Srbije. Tretirane su kao VIP gosti, odsele su u najboljim hotelima i bile veoma uvažavane.

Tek, jedna devojka mi iznenada reče: „Molim Vas da mi pomognete. Mene je otac zadužio da pronađem izgubljenog brata. Kada je studirao u Beogradu, bio je u vezi sa jednom Srpkinjom koja mu je rodila sina. Ali decenijama nisu u kontaktu. Moj otac mi je rekao adresu gde su živeli u Južnom bulevaru, morala sam sto puta da je ponovim pred njim… Molio me je da učinim sve da ga pronađem. Brat mi se zove Samir, molim Vas, pomozite mi!“

Sudanska zajednica u Srbiji je mala. Ne samo da je Ahmed već poznavao Samira, već je znao da on ne želi da sazna ko mu je otac, jer ga je on lično ranije pitao da mu oca potraže.

„Ako ga ja ne zanimam, ako on nikad nije hteo da se za mene interesuje, neću ni ja za njega“, govorio je Samir Ahmedu, mada je iz dubina dečjeg sećanja pamtio da su zajedno išli na derbi Zvezde i Partizana.

Ahmed nastavlja priču:

Otac mu je završio studije i otišao za Sudan, žena nije htela da napusti Srbiju, i onda su se razveli. Daljina je učinila svoje, a komunikacija nije bila kao sada. Pošalješ pismo, pa možda stigne, možda ne stigne. Novogodišnje čestitke koje su mi rođaci slali u novembru, meni su obično dolazile u martu ili aprilu. Nije bilo mobilnih telefona, a i fiksni su bili retki. Sećam se kad sam studirao u Americi, pa pozovem roditelje, da je svaki započeti minut koštao 11,83 dolara. A onda centrala pogrešno prepoveže, redovno dobijam pogrešan broj. Ili se javi sluga pa kaže nema nikog kod kuće. Ili da sačekam, dok roditelje dozovu po dvorištu. A minuti teku… Ja i roditelji smo zato uspostavili sistem da ako se ne javljam, to znači da sam dobro. Treba imati razumevanja za to doba, i za drugačiji život u kojem je otac proveo svoj vek.

U sudanskoj kulturi majka uvek preuzima brigu o deci. Ako dođe da razlaza, otac ne osporava to pravo. Nikad nećeš čuti da je Sudanac ukrao dete, to je protivno našoj kulturi. Zato se sudanski otac tako lako odlučio da starateljstvo prepusti majci i započne drugi život tamo gde je mogao i želeo, u rodnom Sudanu.

Po izgledu, Samir liči na Sudanca, ali u to vreme nije znao ni reč arapskog jezika. Po profesiji je avio-mehaničar. Kako se samo iznenadio kad je čuo da ga traži sestra, koja je pri tom doktor nauka u vazduhoplovstvu!

Nađem se ja sa njom u Kafani kod Neše, sigurno si čuo za tu kafanu u Belim Vodama, poznata je po tome što se po ceo dan tamo vrti vo na ražnju, i ko god donira krv, može da jede za džabe… To je bilo na sto metara od mesta na kojem se tad nalazila njegova sestra. Kažem joj: spremi se, idemo da upoznaš brata! Iznenađena, ne može da poveruje da je to moguće, pa još tako brzo! Rekao sam joj da ništa ne pita, već da idemo u kafanu.

Sede njih dvoje, netremice pilje jedno u drugo.

Pita mene Samir: „Ahmede, smem li ja da je povedem kući da je upoznam sa svojima?“ Ja se smejem: „Jesi li ti svestan da je to tvoja sestra, a ne moja?“ Nije mu još doprlo do duše. „Vodi je svojoj ženi, deci, prijateljima.“

Sledeći korak bio je da on ode za Sudan. Međutim, u „Er Srbiji“, gde je radio, nije mogao da dobije godišnji odmor. Tako je prošlo nekoliko meseci, a otac mu se tad već ozbiljno razboleo. Kada je konačno sleteo u Kartum, Samir je pravo ocu otišao pred postelju. Sedeli su cele noći i pričali, do jutra. A otac nije ni jednu jedinu reč arapskog progovorio! Vratilo mu se što je učio u mladosti, nabujala mu ljubav prema Srbiji, pa na čistom srpskom veze kao da je juče došao iz Beograda. Sa prvim zracima sunca, napustila ga je duša.

Tako je Samir iznenada morao da priprema sahranu svog oca, i to po sudanskim običajima. On je najstariji sin i kao glava kuće prima saučešća. Dolaze kolege oca iz Jugoslavije, prijatelji, komšije, rodbina. Ugledna porodica, pa na sahranu dolazi skoro ceo Sudan!

Dok nije upoznao svoju sestru, Samir je mislio da je sin jedinac. Ali čak ni tad nije bio svestan da u Sudanu ima mnogo braće i sestara, a da je on svima – najstariji brat. Porodica je imućna, pa je on tu dobio i pristojno nasledstvo, ali to nije ništa koliko je bio obasut poštovanjem i ljubavlju. Svi su se radovali što su dobili starijeg brata. Napustio je „Er Srbiju“ i ubrzo našao posao u Sudanu.

Kad je počeo rat, našao se na pisti u Kartumu, a prvi sukobi su se razbuktali baš na tom aerodromu. Pred njim su goreli avioni, jedva je izvukao živu glavu. Sakrio se iza pokretnih stepenica za iskrcavanje putnika. Ubrzo su kolege kolima došle po njega, doviknuli mu u letu: „Brzo, upadaj!“ Odvezli su se do hangara. Nije prošlo dugo, tek raketa pogodi drugi deo hangara, sve odlete u vazduh. Tad je krenula bežanija. Preskočio je aerodromsku ogradu i našao se u delu Kartuma koji zovemo Amarat. Tamo se najviše pucalo, a on se primirio i čekao da oružje utihne. Dvanaest kilometara se probijao kroz snajpere i pucnjavu ne bi li stigao do bezbednijeg dela grada.

„Kad turim džalebiju na glavu, niko ne zna da sam stranac“, opisivao mi je kako je stigao do naselja Rijad. Tamo je proveo neko vreme, a zatim ga je firma evakuisala sa drugim kolegama do Port Sudana.

Kad su stigli na bezbedno, drugi avio-mehaničari su jedva dočekali da odu van zemlje. Da bi avioni koji evakuišu narod, koji dovoze potrepštine i humanitarnu pomoć, mogli da polete, tj. da bi mogli da slete u drugu državu, osoba sa međunarodnom licencom mora potpisom da potvrdi tehničku ispravnost aviona. On ostade jedini koji je imao to pravo. Bez njega, letovi bi bili obustavljeni, a očajna situacija za mnoge bi postala tragična.

„Ostajem u Sudanu, i ja njima nešto da dam…“, rekao nam je preko telefona poslednji Mohikanac, poslednji neevakuisani Srbin u Sudanu, odlučan da pomogne tamo gde je najpotrebniji.