Tužni, besni i željni pravde – kako posle dva zločina da nastavimo dalje

Profesor doktor Vladimir Diligenski navodi da kod ljudi posle ova dva masakra primećuje kolektivnu tugu, ali i bes zašto se to dogodilo.

"Ta deca su nečija i potpuno saosećanje sa tim porodicama i tom decom dobro je  saosećanje, jer znači da postoji empatija u ovom društvu i da postoje neke zdrave porodice, da nije to otišlo toliko daleko kao na Zapadu gde decu izbacuju sa 14, 15 godina, ‘idi, pa snalazi se sam, ja više neću da te izdržavam’", dodaje Diligenski.

Ističe da je tragedija na Vračaru izuzetak koji je zaista frapantan.

"Nama je iznenađujući pošto je prvi put, nikada se nije to tako desilo. U Americi kažu da imaju 180 sličnih od početka godine, znači da je to tamo rutinska priča. Čak sam čuo da njihova policija kada opkoli tako nekog masovnog ubicu, ne haje da ga ubije, nemaju taj kriterijum, više se plašeći za svoje živote", navodi Diligenski.

Usmeriti pažnju na učenje i rad

Naglašava da sada deca treba što pre da se vrate na nastavu i da skrenu misli i koncentrišu se na nešto što nije u vezi sa ovim tragedijama.

"Usmeriti pažnju na učenje, rad, jer sam taj rad i usmerenje pažnje na nešto što je korisno i drugačije od ovoga momentalno nas vraća u neku kolotečinu. Sada elaborirati ovo što duže, nešto je što je beskorisno i nikako toj deci neće pomoći", dodaje.

Ističe da su ljudi, sem što osećaju tugu i bes, željni pravde.

"To je ogromna nepravda i jedan zločin koji ne može ničim da se opravda – zašto je to dotle stiglo? Kako se može opravdati? Nikako se ne može opravdati", naglašava Diligenski.

Psihijatar savetuje da su normalan životni kolosek, svakodnevica i kolotečina koju nam svakodnevica pruža lek za bespomoćnost koju kolektivno osećamo.

"Drugo, deca vole da se druže, njima je suštinska potreba da se druže i to im nikako ne sprečavati, jer na neki način oni tu elaboriraju to što imaju i nađu najbolje rešenje za svoje učenje i da se što pre vrate u svoj kolosek", ističe Diligenski.

"Nema potrebe za ovako velikom pompom"

Govoreći o tome kako društvo i mediji treba da se odnose prema ovakvim događajima, Diligenski kaže da nema potrebe za tako velikom pompom i da ona može biti i opasna.

"Sve su naslovne strane pune, ne treba tolika pompa da se pravi, treba se vratiti u svoju kolotečinu i posao koji se radi. Postoje ti takozvani latentni koji bi isto to uradili, mi to zovemo indukcija koja je veoma česta. Mi kada imamo na odeljenju suicid, pa postoji indukcija suicida, mi se toliko plašimo da odmah sve pacijente, koji su potencijalni, sediramo da ne mogu da izvedu tako nešto i taj proces traje bar nekoliko nedelja", objašnjava Diligenski.

Smatra da smo mi bili dobro društvo, ali da je počela devalvacija školstva i porodice.

"Ono što suštinski bitno za svaku zemlju da se održi – porodica, zdravstvo i prosveta i bez toga vi nemate budućnost svoje omladine", poručuje Diligenski.

Ističe da u svakoj populaciji ima 5 do 10 odsto psihopata ili sociopata.

"Sociopate su vidljive, primetite ih, vidi se da nešto nije u redu s tom osobom i to je ovaj drugi slučaj [iz okoline Mladenovca, prim. nov.], dečko je u stanju svašta da uradi, ubijao je životinje", naveo je Diligenski.

Treba se ponašati kao u slučaju kolektivnog posttraumatskog stresnog sindroma

Naglašava da se sada treba ponašati kao u slučaju kolektivnog posttraumatskog stresnog sindroma.

"To je kao kada imate zemljotres, pa morate sa svim ljudima praviti grupe koje su jako dobre i efikasne. Onda treba da počne individualno da razgovara sa stručnjacima svako ko ima potrebu. Naravno, sada ključnu stvar igraju i razredne starešine koji ukoliko su pozitivne figure i deca im veruju, onda takvi razgovori zaista daju plod, daju neka rešenja i deca se bolje osećaju, a i nastavnici čim su sa decom", kaže Diligenski.

Na pitanje hoće li i deci iz škole "Vladislav Ribnikar" biti lakše kada krenu na nastavu i budu zajedno, Diligenski smatra da hoće.

"Najbolja priča je preokupacija radom ili što mi kažemo ‘narkomanija radom’, fizička aktivnost, pa muzičko, deca će sama ući u komunikaciju", dodaje.

Tromesečno stanje šoka

Ističe i da je roditeljima teško da sve ovo prihvate, ali ne treba strahove da prenose na decu.

Govoreći o tome koliko treba vremena da prođe da dođemo do neke normalnosti, Diligenski kaže – tri meseca.

"Otprilike to je taj šokantni period, posle toga dolazi do neke stagnacije u tim vestima i svemu i polako se vraćamo u običnu kolotečinu poslova i obaveza", navodi.

Naravno, dodaje, najteže je onima koji su izgubili nekoga u ovim tragedijama.

"To ostaje za individualnu psihoterapiju ili grupnu, potrebno je nekada dati i lekove da bi ljudi mogli da spavaju i dođu sebi – to se zove reakcija u krizi, vi intervenišete u kriznim situacijama najvišeg stepena kako biste spasili te ljude koji su u očaju", zaključuje Diligenski.