Neeksplodirane mine i bombe i dalje ugrožavaju građane, žrtvama potrebna pomoć

Minsko polje u Vukovaru, pre više od tri decenije potpuno je promenilo život Milanu Spasiću. Ostao je bez skočnog zgloba i desne potkolenice.

"Tad sam imao 28 godina i dvoje male dece. To su sad odrasli ljudi, trudio sam se da što manje mislim na to, fizički se to izdrži", priča Spasić.

Dejan Ivanović bio je na redovnom služenju vojnog roka. U rejonu karaule Košare nagazio je na pešadijsku minu i zakoračio u sasvim drugačiji život.

"Da se zaboravi ne može. Mi amputirci imamo taj problem, jer svaku noć treba da izujemo protezu, kad ustajemo mi je obuvamo, javlja se stalno taj flešbek", kaže Ivanović.

Pomoć usporavaju ratovi, ali prostora za podršku ima

Da bi se i posle više decenija pomoglo žrtvama mina i drugih eksplozivnih naprava, potrebni su i vreme i novac.

Iako pomoć donatora usporavaju ratovi, pre svega onaj u Ukrajini, prostora za podršku ima.

Direktor Centra za razminiranje Bojan Glamočlija kaže da su sa međunarodnom organizacijom ITF iz Slovenije pokrenuli pomoć žrtvama.

"To je izuzetno značajno za nas, jer je po Otavskoj konvenciji jedna od stavki i pomoć žrtvama. Do sada je jedna žrtva išla na rehabilitaciju i zamenu proteze u Sloveniju. Mi sada nastavljamo taj trend", dodaje Glamočlija.

U Srbiji opasnost predstavljaju i neeksplodirane mine iz devedesetih, ali i naprave iz Drugog, pa i Prvog svetskog rata.

Trenutno se čisti prostor na kome bi trebalo da se pravi nacionalni stadion u Surčinu. Tu su pronađene dve granate i tri ručne bombe.