Kako je izgledalo bekstvo iz albanskog zatočeništva, stazama divljih zveri do slobode

Od trenutka kada ga je nekoliko pripadnika OVK otelo iz automobila ispred Podujeva počela je životna drama Radosava Vićentijevića. Pri pokušaju prvog bekstva pucali su, metak mu je okrznuo glavu, uhvatili su ga i odveli u skrovište na Bajgoru.

"Prvog dana su mi izbili devet zuba, od devet našao sam sedam na patosu kad su prestali da me tuku, imam ih još u kući, a dva sam progutao. Posle sam video koliko mi fali zuba. Nisu imali obzira gde tuku, gde stignu. Najviše bole tabani", ispričao je Radosav Vićentijević iz Donje Dubnice kod Podujeva.

Vićentijević je tada imao četrdeset godina, zahvaljujući snazi izdržao je mučenje. Imena otmičara poznata su policiji, ali je sve stalo zbog NATO bombardovanja.

"Nađem žicu od nekog priručnog kupatila, jednog momenta se otvorim. Kad sam otvorio lisice, zatvorim, posle problem, pa dva sata ne mogu. Uhvatila me nervoza, pa psujem sam sebe. Sam se zaključam i jednog momenta otvorim, ali opet ne mogu da bežim go i bos", kaže Vićentijević.

Seća se da je mučen od 17. do 21. marta.

Pretposlednjeg dana jedan od komandanata OVK mu je rekao da će narednog dana biti ubijen. Odlučio je da ponovo beži.

"Okrenem bravu, zagrebem noktima, izađem. Kad sam izašao, video sam otvorena vrata, ona su limena. Nisam smeo da idem putem, nekao je vukao drva, imalo je i prtine, ali sam išao gde idu divlje svinje, s brda na brdo, sve vencima, gde idu vukovi", seća se Vićentijević.

Iznemogao od batina i hladnoće uspeo je da stigne do Podujeva, gde su bile srpske snage. Policija ga odvozi do Kuršumlijske Rače, a potom u Urgentni centar u Beogradu.

Lečio se dugo. Narušenog zdravlja živi u Borči od minimalne penzije. Nikada nije dobio nikakvu pomoć, jer nema legitimaciju raseljenog lica.