Prvi srpski pilot – seržant koji je prezirao smrt i krotio "farman"

Selo Vlakča nalazi se na 362 metra nadmorske visine i gleda na vrhove planine Rudnik. U razgovoru će retko biti pomenuto, a da se ne dovede u vezu sa momkom koji je, kao i mesto u kojem je rođen, bio zagledan u nebo. Oni koji su u nečemu prvi, najčešće su nadahnuće svim ostalima iza njega, i sami predstavljaju vrhove o kojima se mašta.

Mihailo Petrović iz Vlakče nosi isto ime i prezime kao mnogo poznatiji matematičar i akademik poznat i kao "Alas". Dok je među pilotima i ljubiteljima vazduhoplovstva bio čuven i cenjen i za kratkog života, a i sada, šira javnost ipak je nedovoljno upoznata sa njegovim značajem i hrabrošću.

Savremeni inženjeri i konstruktori utrkuju se u tome ko će da proizvede moderniju i tehnološki napredniju letelicu. San o letenju braće Rajt razvijen je do neslućenih granica, ali ipak i dalje se mnogo priča o bezbednosti letenja. Osim prevoza putnika i tereta, avijacija je značajan deo svake armije, a dominacija u vazduhu i mogućnost napada iz vazduha predstavljaju glavne strateške ciljeve velikih sila.

Ali sve to je imalo svoje temelje u koje je doprinos uzidao Mihailo Petrović.

Zagledan u visine, uvek prvi

Rođen je 14. juna 1884. godine. U rodnom mestu je završio osnovnu školu, gde je bio odličan učenik, što mu je omogućilo da postane pitomac Vojno-zanatlijske škole u Kragujevcu.

Petrović je razočaran napustio tu školu i posle kratkog posla u Beogradu pokušao je da završi neku tehničku ili vojnu školu u Rusiji. Sreću je pokušao da nađe u Sankt Peterburgu i da 1902. godine upiše vojnu akademiju u tom gradu, ali u tome nije uspeo. Vratio se u Srbiju, gde je upisao podoficirsku artiljerijsku školu, ističe se na sajtu Udruženja za negovanje vazduhoplovnih tradicija Srbije.

Školovanje je završio prvi u klasi 1905. godine. I od tog momenta, Mihailo Petrović biće još mnogo puta prvi. Službu je započeo u Nišu kao artiljerijski podnarednik, zatim je boravio u Kragujevcu i Beogradu. Narednik je postao 1910. godine.

Prema tekstu Zlatomira Grujića na portalu Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije, Petrović je bio pravičan i strog. Vojnik po profesiji, ali u duši umetnik, slikao je i pisao pesme.

U skladu sa sanjarenjima je i njegovo interesovanje za avijaciju i nebo. U Beograd su 1910. i 1911. godine stizali mnogi avijatičari kako bi pokazali znanja, veštine i mogućnosti letenja: Simon, Maslenikov, Rusijan, Čermak...

"Posmatrajući ih, mladi Mihailo je bio oduševljen, shvatio je da je to ono što bi ga moglo potpuno ispuniti. Jer, tu se traži odvažnost, lična vrednost, znanje, upornost, to ne može svako...", piše u Grujićevom tekstu.

Put do pilotske dozvole broj 979

Narednik iz Vlakče je ubrzo dokazao da nije "svako", a u tome su mu pomogli događaji koji su usledili. Veoma značajno je bilo što je Srbija u to vreme počela da uvodi vojnu avijaciju. U tome je značajnu ulogu igrao kralj Petar Prvi, koji je, pošto je video avione u Francuskoj, izvršio uticaj na srpsku vojsku u tom smeru.

Srbija je 1912. godine uzela kredit od 30.000 tadašnjih dinara za avijatiku, i grupa od šest pilota je upućena u Francusku. Kako se u toj grupi našao Mihailo Petrović?

Kako piše istoričar vazduhoplovstva Veljko Leković u knjizi "Avijatičari Šumadije 1912 -1944" (u kojoj je naravno Petrović prvi naveden), 1912. godine je raspisan konkurs za pilote, a Mihailo Petrović je izabran u veoma jakoj konkurenciji među prvih šest pitomaca. To je bio početak ostvarnja njegove želje za letenjem, koja će kasnije dobiti svoje ostvarenje na izuzetan način.

Jedno od poznatih mesta za učenje letenja u to vreme bila je pilotska škola Farman, u mestu Etan (Étampes) kod Pariza. Anri i Moris Farman su značajni konstruktori aviona tog doba. Kako možete naslutiti, instruktori letenja su odmah prepoznali dar Mihaila Petrovića. Čuveni francuski pilot Broden je predvideo da će on "biti as, jer je miran i prezire smrt".

Prvi samostalni let izvršio je samo nakon dvadesetak dana obuke, i prvi je poleteo od pilota iz Srbije. Zlatomir Grujić u tekstu ističe da je to izazvalo pažnju i dopisnika lista Figaro koji je uradio reportažu o "neustrašivom i divljenja dostojnom letu srpskog seržanta".

U dokumentarnom filmu RTS-a i "Zastava filma" "Vek odvažnih" iz 2012. godine autorke Slađane Zarić, navedeno je pismo koje je srpski pilot poslao bratu u Srbiju i u kojem je opisao utiske iz Francuske: "Dragi brate, evo šaljem ti sliku velelepne zgrade pariske opere, gde milionari traće svoja bogatstva. Najjeftinije mesto u njoj je pet dinara. Leteo sam još tri puta. Piši. Ljubi te Miša".

Mihailo Petrović je prvi među srpskim pilotima završio obuku i dobio je pilotsku dozvolu FAI broj 979, čime se svrstao među prvih 1.000 pilota u istoriji vazduhoplovstva.

Srbija u istoriji vojne avijacije

Usledio je Prvi balkanski rat, a Srbija ga je dočekala sa vojnom avijacijom. Sagovornici filma "Vek odvažnih" su objasnili kako je to izledalo.

Vazduhoplovni istraživač Boris Ciglić je rekao da je kupljeno šest aviona: tri aviona "blerio" i tri "farmana". Nakon toga su nabavljena još dva aviona "depardisen" za strane pilote koji su angažovani.

Istoričar vazduhoplovstva Čedomir Janić je naveo da je neposredno pre dolaska prvih aviona Niš određen za centar srpskog vojnog vazduhoplovstva.

Srbija je postala jedna od prvih 15 država u svetu koje su tada, 1912. godine imale vojnu avijaciju. Kraljevina Srbija biće i među prvih pet zemalja koje su avijaciju upotrebile u ratne svrhe.

"Reklo bi se da je tu na neki način Srbija možda iskoračila ispred svog vremena zato što je već u tom trenutku imala želju da i avione uvede u naoružanje svoje vojske", naglasio je istoričar Bojan Dimitrijević.

Prvi balkanski rat i avion "farman hf. 20"

U takvim okolnostima, u zemlju se sa školovanja u Francuskoj vraćaju srpski piloti i počinju da razrađuju planove za dejstva. Mihailo Petrović, opet prvi, leteo je na jednom od nabavljenih aviona i vežbao je na aerodromu Trupalsko polje kod Niša. 

Njegov zadatak bio je da ukroti letelicu "farman hf. 20" za koju ističu da je bila veoma teška za letenje. Reč je o izviđačkom dvokrilkom avionu koji je proizvodila kompanija braće Farman.

Nastao je kao modifikacija aviona MF. 7 sa kojeg su uklonjene skije. Za to vreme imao je uobičajenu konstrukciju. Između krila se nalazila gondola za pilota i osmatrača, a iza toga rezervoar za gorivo.

Avion je bio dugačak 8,3 metra i visok 3,2 metra. Raspon gornjeg krila je bio 14 metara. Maksimalna brzina bila je 100 kilometara na sat, a dolet 250 kilometara. Najviše problema zadavao je motor Gnome Lambda od 80 konjskih snaga sa dvokrakom elisom. Na kasnijim modelima su ugrađeni jači motori.

Kako je Petrović poginuo?

Tokom borbi u Prvom balkanskom ratu, Mihailo Petrović je u martu 1913. godine upućen sa novoformiranim Primorskim aeroplanskim odredom u pomoć crnogorskoj vojsci koja se borila kod Skadra.

Veljko Leković je u knjizi opisao da je aeroplanska eskadra imala zadatak da da za predstojeću ofanzivu na Skadar osmotri Mali i Veliki Bardanjol, Brdicu i Bušati, da se osmotri gde je neprijatelj najslabiji.

Prvi su poleteli kapetani Miloš Ilić i Živojin Stanković, ali su na visini od oko 900 metara, gde se meša vazduh s mora i planina, naišli na jake vazdušne struje i morali su da se vrate. Sličan ishod imao je i let kapetana Jovana Jugovića.

Potom je na scenu stupio narednik Mihailo Petrović. Odobrenje za let dobio je od komandanta, majora Koste Miletića. Pri polasku se pozdravio sa kapetanom Ilićem koji mu je uputio savet da ne leti iznad 800 metara, što je i obećao.

Ipak, pošto je prošao zonu mešanja morskog i planinskog vazduha, digao se iznad nje i uputio na Skadar i okolne položaje.

"Po izvršenom osmatranju, vraćajući se sa položaja kod Skadra, kada je već bio nad aerodromom, ugasio je motor i počeo da silazi u vidu spirale. Nad aerodromom, napravio je nekoliko krugova baš u trenucima kada je došao u predočenu mu opasnu zonu, kako je sedeo nevezan u aparatu Anri Farman, nagnut u kosom položaju, dobio je udar vetra odozgo i momentalno je sa visine od 1.200 metara, ispao iz aparata na opšte zaprepašćenje posmatrača. Zvuk od udara pri padu na zemlju bio je strašan, a prizor neopisivo jeziv. Pao je nedaleko od aerodroma na pesak rukavca Srinjače i na mestu ostao mrtav", napisao je Leković.

Ubrzo su na mesto pada stigli ostali iz jedinice a lekari su konstatovali da je preminuo još u vazduhu.

Događaj je opisan i u dnevniku jedinice od 7. marta 1913. godine, a dan kasnije je zapisano da je Petrović sahranjen, da su momci u dobrom stanju, ali da im je moral ekstremno nizak zbog njegove smrti.

Među prvim žrtvama vojnog vazduhoplovstva u svetu 

Pozivajući se na Vojni arhiv, Leković je naveo da je Petrović postao prva žrtva srpskog vojnog vazduhoplovstva, treći u svetu i drugi u Evropi.

To je potvrdio i Čedomir Janić u filmu "Vek odvažnih" koji je opisujući pad rekao da je verovatno bio prekinut remen aviona, ili da se, po nekim drugim zaključcima, čitavo sedište aviona odvalilo prilikom pada. Podsetio je da piloti u to vreme nisu nosili padobrane.

Boris Ciglić je objasnio da su vazduhoplovi koji su korišćeni tokom Balkanskih ratova bili veoma krhke konstrukcije i da su pravljeni od drveta, lepka, platna i klavirske žice, i da su motori bili veoma slabi.

"Svaki malo jači vetar, veća temperatura, lošije vremenske prilike, bitno su uticale na mogućnosti letenja i na same karakteristike letova. I u krajnjem slučaju, upravo je naša prva vazduhoplovna žrtva Mihailo Petrović poginuo zbog takve konstrukcije  vazduhoplova", naveo je Ciglić.

Pogibija je zabeležana i na sajtu Aviation Safety Network, koji ima baze podataka o vazduhoplovnim nesrećama. Zabeleženo je da je avion pao 20. marta 1913. (po gregorijanskom kalendaru, po julijanskom je poginuo 7. marta) u 10.35. Takođe je navedeno da je avion oštećen bez mogućnosti popravke.

San koji je kratko trajao

Narednik Mihajlo Petrović prvo je sahranjen 8. marta 1913. godine u selu Barbaluši. Po završetku Balkanskih ratova, njegovi posmrtni ostaci preneti su na Cetinje i sahranjeni uz najviše vojne počasti. Zatim su 1. oktobra 1931. preneti u Beograd na Novo groblje, gde i danas počiva.

Na Mihailovoj rodnoj kući, u selu Vlakča, postavljena je spomen-ploča. Vazduhoplovni savez Srbije na svom sajtu piše da je zalaganjem Vlakčana osnovano Zavičajno udruženje Mihailo Petrović, a da je 14. jun postao seoska svetkovina.

U Muzeju vazduhoplovstva na beogradskom aerodromu "Nikola Tesla", nalazi se bogata memorijalna zbirka Mihajila Petrovića – 76 predmeta: kačket, kupljen u Francuskoj, ručni časovnik, štoperica, džemper u kojem je leteo, originalne fotografije, vizit i post-karte sa njegovim likom, pisma, pesme koje je pisao, kopije pilotskih diploma, svedočanstva, knjige, časopisi i drugi predmeti.

Sećanje na prvog srpskog pilota je i dalje živo i bilo bi dobro da se prenese u širem obimu. To je priča o snu koji je ostvaren ali koji je kratko trajao. Mihailo Petrović je poginuo sa samo 28 godina, ali je do tada uspeo da se uz njegovo ime često izgovara pridev "prvi" zahvaljujući neverovatnoj sposobnosti i odvažnosti. 

Nažalost, već tada se pokazalo da istorija vazduhoplovstva ima i tu težu stranu koja podrazumeva ljudske žrtve. Vazduhoplovstvo Srbije izrodilo je mnoge heroje, a Mihailo Petrović je stalna inspiracija.