Хероји Кошара: Битка која и даље траје

На Велики петак, 9. априла 1999. године, започела је једна од најсуровијих епизода одбране отаџбине, битка за Кошаре. Сваке године овај датум је прилика за одавање почасти погинулим борцима, већином веома младим људима, али и за оне који су командовали и борили се у том "паклу", то је дан који се изнова преживљава.

Тактичко изненађење и однос снага

Пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, истиче да непријатељ није случајно изабрао празник за напад. Према његовим речима, главни правац напада није био очекиван на Кошарама због тешких географских карактеристика земљишта.

"Њихов план је био да прођу преко правца Кошаре, да одсеку снаге Приштинског корпуса, изврше пробој према дубини Метохије и део јединица ставе у полуокружење. Очекивали су да ће тих стотинак војника на граници лако савладати, јер су у првом таласу припремили 2.500 војника, а укупно 5.000 до 6.000 за продор", наводи пуковник Ђурковић.

Младост у "паклу" снега и граната

Учесници борби истичу да је непријатељ користио све доступне ресурсе, од терористичке ОВК и регуларне војске Албаније, до логистичке подршке НАТО-а и Легије странаца. С друге стране стајала је српска младост.

Владан Стојиљковић, тада двадесетједногодишњи водник 63. падобранске бригаде, присећа се доласка на планину 11. априла.

"Било је много снега и блата. Требало нам је неколико сати да се попнемо горе под борбом. Ушли смо, мало је рећи, у прави пакао. Упао сам у снег до паса када је почео минобацачки напад и артиљеријско дејство из Албаније. Што ми падобранци кажемо, пакао смо већ прошли, место у рају нам је загарантовано", прича Стојиљковић.

Капетан Војислав Перовић, командир групе "Џокери", описује атмосферу међу борцима, коју је чинило 100 одсто младића од 18 година и неколико старешина.

"Непријатељ је искористио провалу облака и грмљавину да отвори дејство на мучене граничаре. Касније, када бисте тим момцима рекли да је непријатељ бројнији и опремљенији, они су своју пушку чували као икону. Непријатељ је пре свега био уплашен нашим отпором", каже Перовић.

Шта је пресудило

На питање шта је омогућило одбрану границе пред далеко бројнијим противником, пуковник Ђурковић истиче борбени морал и "генетски код".

"Сваки војник је био свестан да ће, ако не одбрани тај педаљ земље, непријатељ извршити терор над његовом породицом и манастирима. Један француски пуковник ме је питао шта је одржало војнике на Кошарама. Рекао сам му: 'То је неутврђен генетски код код Срба и ви то никада не можете проучити'", наглашава Ђурковић.

Бол због повлачења и "живе ране"

Иако војнички непоражени, борци су након Кумановског споразума морали да напусте положаје. Тај тренутак за многе је био тежи од саме борбе.

"Војници су ме питали: 'Команданте, ко нас мења?'. Били су уверени да то никада неће припасти некоме другоме, само српском војнику. Тада сам занемео, нисам имао одговор", присећа се пуковник Ђурковић.

Владан Стојиљковић, који је био тешко рањен неколико дана пре краја рата, каже да су за њега Кошаре и даље стварност: "Болно је још увек, рана је жива и битка је жива. Све то још увек траје."

Борба за статус ветерана

Гости емисије "У средишту пажње" Првог програма Радио Београда упозорили су на тежак положај преживелих бораца. Пуковник Ђурковић истиче да друштво мора пребацити ове људе из социјалне категорије у категорију заслужних грађана.

"Многи борци одлазе у тишини, често због последица осиромашеног уранијума. Морамо комплетирати закон о борачко-инвалидској заштити, признати посттрауматски синдром као трајну категорију и омогућити тим људима да живе достојанствено, а не да сакупљамо новац како бисмо им платили рачуне за струју", апелује Ђурковић.

Битка за Кошаре однела је 108 живота, а преживели поручују да је њихова мисија данас, очување истине о том херојству.