Kako je Tito presudio "Tikvama"

Posle samo pet izvođenja, tog oktobra 1969. godine, Tito je na jednom partijskom skupu, onako uzgred pomenuo i "Tikve", njihovog autora i detalj koji je obeležio njegovu biografiju - "onaj što je bio na mramoru, na Golom otoku". Predstava "Kad su cvetale tikve" skinuta je s repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

"Saznao je kulturni Beograd, jedan dan ranije, da će sutradan predstava biti zabranjena", dobro pamti te dane akademik Dragoslav Mihailović. Seća se i da je, kada je sa suprugom pošao u JDP da pogleda šesto izvođenje, pozorište je bilo u mraku, čuo se žamor, a ispred je bio veliki broj ljudi.

"Ispred pozorišta sretnem scenografa Vladislava lalickog i pitam ga šta se dešava, a on kaže - predstava je zabranjena, zar nisi slušao danas, tebe je Tito napao", ispričao je Mihailović za Oko magazin.

Da li se taj napad mogao da se očekuje? Da li su se posledice mogle pretpostaviti? Jugoslovensko dramsko bilo je u to vreme pozozorište od prvorazrednog državnog značaja, osnovano ukazom Jospia Broza Tita i svaka reč izgovorena na toj sceni imala je specifičnu težinu.

Od početka proba, u leto 1969, znalo se da državni vrh na "Tikve" ne gleda blagonaklono, iako, naizgled, nije bio uznemiren. Nije bila ni ekipa koja je predstavu pripremala. Ni tokom proba, ni posle premijere, nisu razmišljali da partijski funkcioneri taj komad doživljavaju kao "nešto skaredno i neprojateljsko".

Shvatili su to tek nešto kasnije i Miša Janketić, koji je igrao glavnog junaka, i novinar i publicista Pero Simić, koji je istraživao Titov arhiv.

"Tito je neposredno posle premijere dobio informaciju Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda u kojoj se detaljno analizra situacija koja se doživljava kao veliki skandal u kulturi Beograda. Kaže se da je izvedena premijera, dramatizovan roman Dragoslava Mihailovića, da su kritike vrlo pozitivne i citiraju se neke kritike i romana i predstave, ali se onda pravi rez i kaže 'nekoliko političkih radnika koji su gledali jednodušni su u mišljenju da je autor sudbinu jedne porodice, a posebno glavnog junaka, uzeo kao povod da plasira neprihvatljive političke stavove koji dovode u sumnju celinu politike Saveza komunista i Jugoslavije, ni manje ni više", pričao je pre nekoliko godina Pero Simić, povodom novog izvođenja predstave "Kad su cvetale tikve".

"Carska se mora poštovati"

Bilo je to samo godinu dana posle čuvene '68, kada su svi verovali da su se pomerile granice slobode u društvu. Malo ko je zaista mogao i pretpostaviti direktnu zabranu. Inače to nije bio Titov manir, pre toga samo je Branka Ćopića direktno pomenuo i to nekoliko godina ranije. Ipak, ma kako to paradoksalno zvučalo, i Mihailović je baš kao i Ćopić, maršalovu kritiku shvatao kao garant da će mu glava ostati na ramenima.

"U to vreme kobajagi neke male demokartizacije, ja sam znao, čak i ako sam pre toga imao neki strah, tad sam znao: ako napravim neku grešku, oni da me hapse i možda i ubiju, ali ako ne, onda znam da se carska mora poštovati i da mi neće ništa", kaže Mihailović.

Pisac po Andrićevoj meri

Osim te čuvene Titove rečenice da ga neće hapsiti, Mihailović je uveren da ga je u to vreme štitio i Ivo Andrić. Akademik i nobelovac, pričalo se, zaštitinički se odnosio i prema Branku Ćopiću, Ćamilu Sijariću... A već te jeseni 1969. godine, kada je afera "Tikve" uveliko klučala i kada su u štampi počeli da se pojavljuju otvoreni napadi, Andrić je u Vranju, na Borinoj nedelji, stao uz Mihailovića. Prisutnoj grupi pisaca predstavio je Mihailovića kao čoveka u kojem je on "našao pisca za sebe".

U to vreme, Mihailović je pisac tek nekoliko pripovedaka i romana po kojem je napisao scenario za predstavu.

Kratki roman "Kad su cvetale tikve" kasnije će postati kultni roman mnogih generacija. Kažu da je to bio i omiljeni roman Danila Kiša - naročito mu se dopadala prva rečenica.

Po mišljenju nekih književnih kritičara, to je najbolji naš kratki roman druge polovine XX veka. Bio je u najužem izboru na Nin-ovu nagradu, ali ju je te godine dobio Slobodan Novak.

Možda su zato "Tikve" i ostale ispod radara vlasti, sve dok nisu pretočene u predstavu i, progovorile sa scene i - postale mit. A možda zato jer je zadnja pošta bakar, koja je bila tek nagoveštaj u romanu, u predstavi postala jasna asocijacija.

Goli otok: 1948-1968-1988.

Goli otok prati Mihailovića pola veka u literaturi. U životu - dve decije više. Tako on spaja dve značajne godine - 1948. I sve ono što je ta godina uzrokovala sa 1968.

A onda je i 1988. godine, kada je postao redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, Goli otok bio tema piščeve pristupne besede. Kao što je tog decembra 1988. U SANU najavio, nastavio je da piše. Tokom narednih decenija, pisao je dokumentarno-publicističke zapise koje je sabrao u petoknjižje. Roman "Zlotvori" takođe ima istu temu, mada je to literatura, kako kaže pisac, a ne istorija.

"Teško je pisati o stvarima koje imaju svoju konstrukciju i evidenciju i brojke, a vi to ne znate, jer i dalje ne postoji otvorena dokumentacija Golog otoka za korišćenje u javnosti i publicistici", kaže Mihailović.

Književni lik tuži pisca

Dragoslav Mihailović bio je i akter nesvaidašnjeg sudskog spora - tužio ga je njegov književni lik!

Dogodilo se to 70-ih godina prošlog veka, ubrzo po objavljivanju romana "Petrijin venac". Jedna žena iz rudarskog naselja prepoznala je sebe u liku Petrije i optužila Dragoslava Mihailovića da je "ukrao njenu sudbinu".

Pisac je i danas uveren da iza tog procesa bila UDBA. Sudski spor trajao je čak 13 godina kada je, konačno optužba za krađu sudbine odbačena.