Kako žive prognani Srbi nastanjeni u Čortanovcima

Sve do četvrtog avgusta 1995. Milan Budimir živeo je sa porodicom u malom ličkom selu Nadvrelo u opštini Gračac. Tog jutra pod kišom granata morao je da napusti zavičaj.

"Uzeo sam ženu i decu i pobegli, jedva smo izvukli živu glavu. Došli smo u Srbiju, a tamo je sve ostalo", kaže Milan Budimir.

Posle nekoliko mesta boravka u Srbiji, stigli su u Čortanovce pored Novog Sada i tu krenuli od početka. Uz kuću stariju od jednog veka, počeli su da zidaju novu kuću, jer su uslovi u kojima sada živi ova višečlana porodica dosta teški.

"U toj staroj kući živimo ja, žena, dvoje dece, otac i majka, malo je prostorija i one su u očajnom stanju. Započeli smo novu kuću, jedan deo, koliko smo imali svojih mogućnosti", kaže Tomislav Budimir.

Milojko Jokić sa šestočlanom porodicom izbegao je iz Prljeva, sela na samoj granici Like i Dalmacije. U Čortanovcima je završio porodičnu kuću, deca su se iškolovala, a on sa suprugom i dalje neumorno radi. Često obilazi rodni kraj, a tamo je obnovio svoju kuću.

"Zahvaljujući meštanima, vikendašima domaćem stanovništvu imao sam dobar prijem, tako da sam uspio da ostanem i da se zadržim ovde i sagradim kuću za svoju porodicu", kaže Milojko Jokić.

Tih ratnih devedesetih na područje opštine Inđija stiglo je oko šest hiljada prognanih Srba iz Hrvatske. Uz pomoć države, pokrajinske vlade i Fonda za raseljene i izbegle, dosta njih do danas je trajno zbrinuto.

"Do sada je kupljeno 400 seoskih kuća na teritoriji AP Vojvodine, 750 korisnika dobilo je pomoć u vidu građevinskog materijala, a preko 350 korisnika je dobilo pomoć u vidu ekonomskog osnaživanja", kaže Duško Ćutilo, direktor fonda za izbegla, raseljena i prognana lica.

I već po tradiciji Srbi u mestima u kojima se naseljavaju, paralelno sa zidanjem kuća grade i hramove. Tako je i u Čortanovcima, gde se privode kraju radovi na crkvi posvećenoj Blagoj Mariji.