Sećanja obrenovačkih heroja na majske poplave

U zoru 16. maja, devetogodišnji Ivan Vujić izašao je sanjiv iz svog stana i sa porodicom se popeo kod komšija, na viši sprat, udaljeniji od poplavnog talasa. Nekoliko sati kasnije, ukrcao se u čamac i ubrzo ispao iz njega. Nestao je u bujici koja ga je nosila niz ulicu. Uspeo je da se zadrži i izdrži narednih gotovo pola sata dok nije došla pomoć.

Ivan Vujić, sada četrnaestogodišnjak, navodi da je tog 16. maja imao loš predosećaj.

"Kada je došao čamac po nas, nisam mislio da ću ispasti, ali imao sam veoma loš predosećaj koji se i ostvario onog trenutka kada sam ispao iz čamca. Voda je bila previše hladna, prljava. Bujica je bila prejaka, nosila je sve pred sobom i nekako sam uspeo da doplivam do nekog drveta, uhvatio se za granu, ali mi je ruka u tom trenutku skliznula i nastavio sam da plivam dalje, kada sam ugledao jedan znak, uhvatio se za njega i čekao pomoć", seća se dramatičnog dana Vujić.

Dodaje da se nije uplašio, da je bio svestan ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi i da je samo razmišljao o tome kako će se spasiti.

Olgica Vujić, Ivanova majka, navodi da je ovaj događaj najteže podnela dečakova baka, koja je sedela pored njega u čamcu.

"Kada se čamac prevrnuo, moja mama je Ivana ispustila, on je ostao u vodi i nije se znalo da li je preživeo. Kada je mama izašla, rekli su nam da je dete ostalo pod vodom, ronilac je odmah krenuo u potragu za njim. Pitao je jednog našeg prijatelja u Rvatima za Ivana, ali niko nije znao da nam kaže šta se desilo sa njim. U međuvremenu su Ivana pronašli i podigli na jednu terasu, gde su ga presvukli, jer je bio mokar i tek kasnije ga izveli na sigurno" objašnjava Vujićeva.

Dodaje da je u majskim poplavama ostala bez svega – stana, nameštaja, ali ističe da joj je ostalo ono najvrednije, najvažnije u životu – sin Ivan.  

Heroj od rođenja 

Sin je, za Olgicu, postao heroj već prve sekunde života. Lekari su joj na porođaju rekli kako Ivan neće preživeti. Odgovorila im je da oni to ne mogu da znaju i nakon dvomesečne borbe u bolnici, dečak je nastavio svoje normalno odrastanje. To je bila njegova prva velika pobeda.

I Minja Vićentić se sa sestrama našla u Ivanovom čamcu. Svi su upali u vodu u istom trenutku.

"Izašli smo iz našeg prolaza i stigli smo do raskrsnice, kada je voda ušla u čamac, potopila ga i mi smo svi ispali. Ja sam mahinalno, nesvesno zgrabila sestru, jer je bila pored mene. U tom trenutku sam se pitala gde mi je druga sestra, gde je Ivan. Posle nekoliko sekundi, shvatila sam da sam, nesvesno, sestru držala pod vodom. Izvadila sam je i videla njeno beživotno lice, tada sam joj pomogla da ispljune svu vodu i kada sam videla da mi je sestra živa, osetila sam sjajan osećaj uprkos situaciji oko nas", navodi Vićentićeva.

Iako nije bio u čamcu sa Minjom i Ivanom, njihov drug Marko Nikolić nikada neće zaboraviti 16. maj 2014. godine.

"Kad smo se probudili, nije bilo struje uopšte i voda je već bila veoma blizu kuće. Tata je pozvao svog kolegu koji je vozio kamion da dođe u Belo polje po nas. Mi smo prošli kamionom pored crkve u Belom polju i tada se kamion malo zaljuljao od količine vode, ali smo se ipak, nekako bez posledica, izvukli", objašnjava Nikolić.

Snaga kolektiva jača od poplava

Osnovna škola "Jovan Jovanović Zmaj" pretrpela je veća oštećenja od svih ostalih škola. To niko nije očekivao, pa su baš u njoj bili zbrinuti Obrenovčani čije su kuće bile prve na udaru poplave.

"Kada je svanulo, nastao je haos, voda je počela da prodire u centralni deo škole. Kolege Ivan Banković, Rajko Milošević i ja smo uspeli da sve te ljude prebacimo na prvi sprat. I dok smo bili na prvom spratu, cisterna sa mazutom koja se nalazila ispred škole počela je da se podiže i izgledalo je kao da godzila izranja iz vode, to je zaista bio jedna strašna slika", objašnjava Strahinja Kolašinac, profesor istorije u Obrenovcu.

Vera Đorđević, direktorka OŠ "Jovan Jovanović Zmaj" u Obrenovcu, navodi da je nivo vode u školi bio skoro dva i po metra, da je sve bilo potopljeno, ali da se pri obnovi škole pokazala snaga svih zaposlenih u njoj.

"Najjači utisak na mene ostavio je kolektiv škole koji je učestvovao u raščišćavanju. Svakog dana nas je bilo sve više. Znali smo da je ceo Obrenovac potopljen, znali smo da je to naša kuća i tako smo se i poneli", objašnjava Đorđevićeva.   

Inače mirna Kolubara, u trenu je odsekla Obrenovac od ostatka sveta. Gubici su ogromni, ali i solidarnost i pomoć koje su usledile.

Između ostalog, država je novčano pomogla 8.800 domaćinstava sa oko 2,5 milijardi dinara. Zbrinuto je 177 porodica kojima su kuće u potpunosti uništene. Izgrađeno je 85 kuća, dok je 150 obnovljeno. Rekonstruisano je osam osnovnih škola, tri srednje, pet vrtića, Dom zdravlja.

Iz ove poplave isplivalo je mnogo heroja, ali ipak, ne ponovila se.