Zašto o nasilju ćute i žrtve

Zabrinjava činjenica da se incident šamaranja devojčice dogodio pre više od tri nedelje, ali se o tome ćutalo sve do juče kada je snimak šamaranja u učionici objavljen na društvenim mrežama.

Gostujući u Dnevniku RTS-a, psiholog Tijana Sovilj kaže da to samo pokazuje koliko su scene nasilja postale nekako bliske, koliko smo postali imuni na nasilje i koliko je to nasilje koje nam se prezentuje i sa ekrana, sa naslovnih strana i iz filmova, iz programa rijalitija - postalo nešto što je normalan način komunikacije.

"I onda su nekako deca čak i odrasli postali manje osetljivi na to nasilje i nasilje postaje predmet gledanja, uživanja, konzumacije", rekla je Sovilj.

Govoreći o tome zašto se o nasilju ćuti, Sovilj kaže da žrtve ćute ponekad zato što se osećaju krive sa nekim psihološkim sadržajem tipa - ja sam ionako različit, ja sam ionako manje vredan, ja sam na neki način to zaslužio.

Navodi da žrtve ćute zato što se kada dobiju svoju "porciju" nasilja boje da će dobiti još ako progovore.

"Škole zvanično ne bi trebalo da ćute, zapravo mi po Protokolu zaštite dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja moramo da obavestimo nadležne strukrture ako je nasilje trećeg stepena - a to su školska uprava, MUP, centri za socijalni rad - i uglavnom škole to rade", navodi psiholog.

Zašto škole ćute i ne pričaju u medijima, zato što nas retko ko pita o tome, o prevenciji dok ne dođe do drastičnog slučaja, ukazuje Sovilj.

Prema njenim rečima, najefikasniji način rešavanja problema je da se uspostavi sistem koji moramo da poštujemo svi - u školi je zabranjena svaka vrsta nasilja. Potrebno je objasniti koje su vrste i nivoi nasilja.

Govoreći o tome koja je najslabija karika, Tijana Sovilj kaže da najviše problema imaju sa roteljima koji školu doživljavaju kao neprijatelja sopstvenog deteta u situacijama kada u toj porodici nešto škripi, kada je ta porodica sa nasiljem i onda se desi nešto što ponekad čak i bezazleno školsko nasilje gde roditelji pokušavaju da demonstriraju koliko su dobri roditelji.

"Imamo problem sa porodicama koje su disfunkcionalne jer su roditelji previše odsutni, imamo problem sa umrežavanjem centra za socilani rad, MUP-a, osnovnih škola jer ne postoji sistem razmene informacija koji bi bio neminovan, to se sve maskira pravima deteta i zaštitom prava", navodi Sovilj.

"Mi moramo da znamo kakvo dete dobijamo iz koje porodice, s kojim problemima da bismo znali šta je optimalno raditi", zaključila je Tijana Sovilj.