Таковска 10: Друштвена криза и политичко решење – да ли је излаз у (не)посредној демократији

Више од четири месеца трају протести и студентске блокаде због несреће на железничкој станици у Новом Саду, назире ли се могуће решење. Где је Србија после четири месеца протеста и блокада, јесмо ли ближи ескалацији или разрешењу, да ли би било боље да се изабере нова влада и каква би то влада требало да буде или да се одрже парламентарни избори? Да ли је изгубљена школска година, а добијена директна демократија?

Историчар и професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду Чедомир Антић верује да смо сада ближе крају него почетку кризе, јер како каже нема нових идеја, и они који блокирају факултете сада покушавају то да прелију ван универзитета, па се рецимо сада  заказују зборови.

"Имали смо три велика скупа, у Нишу, Крагујевцу и Београду, и сваки следећи може бити велики, али шта доносе. Показало се да захтеви студената нису добро осмишљени, протести нису ефикасно вођени, јер не можете неполитичким захтевима добити политички добитак", рекао је Антић.

Како каже, овде је реч о потпуној блокади свих државних универзитета што се није десило још од Другог светског рата.

"Школска година је сада политичко питање, чини ми се да блокадери више немају пуно карата. Можда некада човек изгуби победу, јер не зна када је време да покупи жетоне и напусти игру", каже Антић.

"Агонија у којој су сви излази још могући"

Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука у пензији, рекао је да је Србија у акутној фази дубоке друштвене кризе, која се прелила у политичке институције, најкасније онога тренутка када је, како сматра, уништен парламент и када је после тога влада дала оставку са великим закашњењима.

"Та фаза је практично агонична, у којој су сви излази још могући. Актери не досежу до некаквог компромиса или до неке идеје о политичком изласку из кризе или имају крајње сепаратне пројекте или не улазе у то, као студенти. Значи, очекује се сада како ћеш неки друштвени стечени капитал који си направио прелити у неке друге форме", каже Стојиљковић.

С друге стране, сматра да је опозиција била сувише пасивна, док власт још увек није одлучила до које мере може да иде у репресију, до које мере може да спинује, па да преусмери пажњу на неке проблеме које реално постоје у нашем окружењу.

Пожељан начин за излазак из кризе, за њега би било да дође коначно до некаквих избора, у којима учествују обавештени грађани, који ће знати ко су људи на листама, шта су њихови капацитети, учинци, ко их предлаже и ко финансира њихове кампање…

"Мени треба отворени парламент, у коме се рецимо неће десити да стотине хиљада потписа за неку иницијативу коју ми прикупимо волшебно нестане. Рецимо, да имате јавно слушање о ефектима закона које сте донели. Рецимо, шта су ефекти закона о испитивању порекла имовине, или рецимо, ко је то стрпао стотине милиона евра у џеп оним бесмисленим законом којим се врши конверзија права коришћења у право власништва над земљиштем", истиче Стојиљковић.

"Два могућа епилога" 

Бојан Клачар, извршни директор Цесида сматра да Србија није ближа решењу и да друштво иде у правцу средњорочне нестабилности, која би могла да траје још месецима.

"За чисту ситуацију потребна су два епилога – да власт консолидује моћ или да доживи колапс. Србија није раније показала да може у дужем периоду да буде у оваквом стању, да неке институције раде, а друге не. Ни избори нужно не дају излаз, а то се може видети на примеру Грузије", каже Клачар.

Према његовим речима, Србија је у друштвеној кризи, али са јаком политичким узроцима и последицама.

"Излаз могу бити политички механизми ако буде друштвеног договора. Могу и избори дати решење али ако њима претходи нека врста договора", објашњава Клачар.

Вођен претходним искуством са протестима, "Један од пет милиона" и "Србија мора да стане", Клачар не види могућност да ће власт ићи на изборе.

Сматра да ће власт размишљати о новој влади ако се претходно потенцијално формира Вучићев Покрет за народ и државу и када протести буду на силазној путањи.

Клачар оцењује да се и једна и друга страна међусобно потцењују и да поларизација у друштву удаљава од решења кризе.

"Власт потцењује оно што се може назвати органским незадовољством, а са друге стране, власт се већ отписује, а то не одговара стварности. Због политичке поларизације, у медијима и на друштвеним мрежама стиче се утисак да једни друге не чују, да су затворени у својим балонима, и то нас удаљава од епилога кризе. Поларизација није случајно настала, она је одабир учесника", истиче извршни директор Цесида.

Подсећа да радна група која је била формирана да унапреди изборне услове пре годину дана није направила никакав напредак.

"Нека друга радна група морала би да истраје у свом послу, јер би били потребни месеци да се препоруке Оебса примене", сматра Клачар.

Друштвено незадовољство и политика – шта би донели избори

Студенти и грађани који их следе, према оцени професора Стојиљковића, немају јасну идеју како ће неко друштвено незадовољство које има бројне разлоге да се трансформише у неки став према класичним политичким актерима.

"То може бити актуелно за неке изборе који би били рецимо крајем ове или почетком следеће године. Брзи избори вам дају ове репертоаре које имате и неизмењене односе моћи. Према томе, власти одговара и једно и друго. Зашто мислим да та идеја о прелазној влади на крају, кад нађе свако изговоре да није попустио и да није превише дао, може да дође? Зато што ви већ сад имате бал под маскама. Они тако имају низак кредибилитет. Говорим сад пре свега о власти", објашњава Стојиљковић.

"Ауторитарни режим који има подршку народа и странака"

Чедомир Антић сматра да последњих 6-7 година имамо изразито класно поларизовано друштво.

"Имамо ауторитарни режим који има подршку народа, али и странака. И сада имамо израз класне борбе у друштву. Из таквог проблема се не излази тако што заговарате тоталитарне пленуме, и затварате факултете. Када говоримо о парализи друштва, мислим да ће се власт периодично суочавати са оваквим проблемима. Морамо да размишљамо о стварима као што је реформа Устава и да га прилагодимо, као Грци, својим проблемима, али то мора бити договор целог друштва", рекао је Антић.

Сматра и да никоме није у интересу да ова власт настави да влада као до сада јер, како каже, постоји снажан ауторитаран порив да се тако влада још од Демократске странке и закона који су донети 2010. године, а на које се садашња власт само надовезала.

"Ова власт је постигла апсолутну власт али и поделе, а у народу су то битне разлике. Овде се боримо против оних који су омогућили да неко убија децу у Дубони, и оних који су омогућили да падне надстрешница", објашњава Антић.

Каже да би, икао није за прелазну владу, јер има искуство прелазне владе, било добро се направи влада која би реформисала изборни закон.

"Али нисам сигуран да то стране желе. Свако гледа да прође што јефтијије. Концепт народног покрета који заговара СНС је погрешан, стварање ЈУЛ-а је упропастио СПС, а већ видимо препреке да се тај покрет формира. Чак иако то успе краће ће да делује, а касније ће имати већих проблема", рекао је Антић.

Каже да су факултети дали бланко подршку студентима, и омогућили им да затворе факултете без проблема.

"Дозволили смо да студенти као један од захтева поставе повећање наших плата, а то није добро. Данас је објављено саопштење са мог факултета, а ја нисам консултован, моја шефица катедре такође није консултована", наводи као пример Антић.

На основу искуства са блокадама и злоупотребама у школама, професор Антић види да је власт нашла начин да то заустави.

"Постоји начин да буду притиснути. Ако бисмо пратили оно што смо прихватили, а то је Болоња морали бисмо да кажемо да је ова година пропала. Крајње је време да се неки договор постигне. Ово је тешко политичко питање које је, ако би се следили закони тешко решиво. Али очекујем да ће се договорити, и да ће се нека настава организује у јулу и августу. Папир све трпи, тако да очекујем трули компромис", каже Антић.

Пленуми, блокаде и идеја непосредне демократије

Антић каже и да оно што се данас 'продаје' као директна демократија је аматеризам, јер ту нема ничега.

"Ми нисмо имали политичку елиту спремну да уважи народну иницијативу. Имали смо иницијативе за одређена питања и са потписма 400.000 грађана, али су они углавном завршавали у писарницама. Имамо и могућност референдума, али код нас су они до сада служили само да се нешто потврди", рекао је Антић.

Професор Антић каже да му је драго што су студенти после више деценија постали политички активни, али да није сигуран колико је њих заиста политичко активно.

"Морамо да изађемо из идеје блокаде, да обе стране направе један корак уназад", сматра Антић.

Професор Стојиљковић подсећа како су протести почели, које сматра изнуђеним.

"Пленуме и блокаде сматрам изнуђеним потезом, који је резултат, након месец дана протеста и пада надстрешнице, тога што се власт бахатила па је пресвучена у нервозне возаче, своје активисте увела у ситуацију у којој туку студенте и професоре ФДУ. ФДУ је онда кренуо у блокаду, та се блокада раширила, ја мислим да је то било прво, доста спонтано, без неког стратешког плана", подсетио је Стојиљковић.

За Стојиљковића су форме непосредне демократије нешто што је коректив развијене либерално-представничке и нешто што јој даје неки социјални супстрат и суштину.

Зборове грађана, Клачар види као симболички важне, али њихов рад тешко може да произведе неке политичке последице.

"Устав као директну демократију види само грађанске иницијативе (петиције) и референдум, док зборови могу да постоје само на нивоу месних заједница", наводи Клачар.

Као најбољи начин за излазак из кризе види компромис, прелазну владу или нове изборе, а најгори да се крене у озбиљније сукобе.