Komandant Berić oči u oči sa "štukama"

Drava je reka koja predstavlja granicu država i regija, a po njoj je ime dobio monitor koji je za poslednje članove njegove posade predstavljao granicu između života i svetlog mesta u istoriji. Nakon Prvog svetskog rata, Rečnoj ratnoj flotili Kraljevine SHS dostavljena su četiri monitora iz Austrougarske. Nazvani su "Morava", "Sava", "Vardar" i "Drava". U feljtonu koji je Toma Jošanović pisao za Aviomagazin navodi se da su "Vardar" i "Drava" bili savremenije građeni i da su koristili lož-ulje i naftu.

U vreme kada brod "Drava" stiže u Kraljevinu SHS, njegov najčuveniji komandant Aleksandar Berić bio je dečak od 12 godina. Rođen je u Novom Bečeju 1906. godine. Ali, kao i "Drava", Berić je plovio različitim vodama. Posle dugog perioda vojničke službe na Jadranu, sudbina ga je ponovo vratila u Vojvodinu.

Poručnik fregate Dragan Spasojević u tekstu koji je pripremio za monografiju Rečne flotile navodi da je Berić u Boki Kotorskoj morao da ostavi dve svoje najveće ljubavi –porodicu i more. Navodi i da je Berić dužnost komandanta "Drave" zvanično preuzeo u Tekiji 12. decembra 1940. godine, pred postrojenom posadom broda. Ipak, dolazila je zima, i "Drava" se, sa novim komandantom Aleksandrom Berićem, uputila ka zimovniku u Beogradu.

Prema razvoju događaja u Evropi mogla se naslutiti burna 1941. godina, u koju je posada "Drave" uplovila hrabro, ali iz koje nikada nije isplovila. Berić je vreme provodio proučavajući karte Dunava i upoznajući članove posade. Te zime, "Drava" nije dobila samo novog komandanta, već se i sastav posade znatno promenio. U Jošanovićevom feljtonu se, između ostalog, navodi zanimljiva priča o Miroslavu Šurdiloviću koji je na "Dravu" došao po kazni.

Šurdilović je bio na krstarici "Dalmacija" koja je plovila Sredozemljem. Događaj koji ga je koštao prekomande odigrao se u Aleksandriji. U tom čuvenom egipatskom gradu u krstaricu "Dalmacija" je ukrcavan ugalj, a u tim momentima Šurdilović je bio na brodu. Ugalj su u brod utovarali crnci, krećući se u redu po daskama. Šurdilović je jednom radniku dobacio kutiju cigareta, a radnik je, sagnuvši se da je podigne, poremetio red. Narednik Englez je zbog toga krenuo da ga bičuje. Šurdilović to nije mogao mirno da posmatra. Prišao je Englezu i gurnuo ga u more. Zbog toga je kažnjen i prekomandovan na "Dravu". Sredozemno more zamenio je panonskim rekama.

Promene se nisu odvijale samo u redovima posade, već i kad je reč o naoružanju broda. Krajem februara, "Drava" je upućena u Novi Sad gde je snabdevena municijom i gorivom, a potom je pošla ka Erdutu na obezbeđenje Bogojevskog mosta. Taj most koji je oštećivan u oba svetska rata (kao i u NATO bobardovanju 1999. godine) kasnije će se ispostaviti koban po posadu "Drave". 

Procena komandanta Aleksandra Berića bila je da brodu najveća opasnost preti sa neba. Zbog toga je poseban akcenat bio na obuci artiljeraca. Obuka se izvodila i na topovima i na mitraljezima. Takođe, posada "Drave" je bila višenacionalna, zbog čega je i psihološka priprema za rat bila znatno složenija.

U svim pričama o "Dravi" ističe se dolazak komandanta Rečne flotile Edgara Angelija na brod uoči rata. Berić je tada od Angelija zatražio da se popuni posada artiljeraca i da se hitno montiraju štitnici na mitraljeze, jer su oni koji su njima rukovali bili potpuno nezaštićeni od aviona iz vazduha. Angeli je tada rekao da će rat biti završen dok petorica poginu, na šta je Berić odgovorio da je za njega značajan život svakog čoveka na "Dravi". Takođe se ističe da se Angeli samo okrenuo uz ciničan osmeh.

Protesti zbog pristupanja Trojnom paktu bili su u jeku kada je "Drava" dobila naređenje da zaplovi ka Bezdanu, uz samu granicu. Početkom rata, na brodu su bila 82 člana posade. Ujutru, 6. aprila, na brod je stigao telegram: "Rat je počeo. Postupite po naređenju". Već oko devet časova, neprijateljski izviđački avion otvorio je mitraljesku vatru na "Dravu", a posle toga su napadi iz vazduha postali učestaliji, navodi poručnik Spasojević u tekstu.

Berić je posle svakog napada menjao poziciju broda, a avioni su doletali iz Mohača. Mnogi neprijateljski avioni pogođeni su paljbom sa broda "Drava", iako je na brodu primećena neispravnost municije.

Novi problemi nastaju 8. aprila kada "Drava" na neki način ostaje prepuštena sama sebi u vodama Dunava. Izgubljena je komunikacija sa komandom Rečne flotile, kao i sa Komandom mornarice i sa Osiječkom divizijom. Situacija na frontu bila je nepovoljna. Hrvatska se proglasila državom, a petokolonaši su ručnim radio-stanicama javljali pozicije broda i kopnenih snaga.

Sve su to bili veliki izazovi za usamljenu posadu "Drave" koja ipak nije odustajala od svog zadatka. Događaji koji su usledili bili su veliki ispiti za njihovu upornost i veštinu, ali su i položeni sa najvišom ocenom.

"Drava" je prvo kod Bezdana pružila podršku kopnenim trupama prilikom prebacivanja iz Batine u Bezdan – otvorila je vatru na neprijateljske avione koji su naletali. Tom prilikom uništena su dva aviona a mnogi su znatno oštećeni.

Zbog neuspeha napada iz vazduha, neprijatelj u pomoć zove rečne snage. Četiri mađarska ratna broda došla su blizu granice. Počela je artiljerijska bitka, između "Drave" i ta četiri broda, koja je trajala pola sata. Presudna je bila uloga osmatrača koji su pratili kretanje mađarskih brodova i na osnovu čijih podataka se usmeravala vatra. Mađarski brodovi bili su primorani da se okrenu, a sa "Drave" se začuo uzvik: "Ura!"

Ipak, kao pretnja ostaju avioni koji poleću sa aerodroma u Mohaču. Aleksandar Berić je zbog toga odlučio da bombarduje aerodrom.

Koliko su Mađari bili iznenađeni crnom kafom kojom su njihovi predstavnici posluženi posle čuvene "Mohačke bitke" i koju su prvi put videli u turskim šatorima, toliko je bilo i iznenađenje napadom "Drave" na aerodrom u Mohaču. U tom napadu, opet je ključna bila uloga izviđača. Ispaljeno je između 150 i 180 granata iz teških topova sa "Drave" dok je izviđač javljao da granate pogađaju cilj.

Poručnik fregate Sulejman Šehović, koji je bio na osmatračnici, potvrdio je da su uništena najmanje četiri aviona. Rezultat napada je bio da avioni više nisu poletali iz Mohača, zbog čega su svi na "Dravi" bili izuzetno ponosni.

Ipak, raspoloženje su kvarile vesti koje su dolazile iz zvučnika brodskih radio-stanica. Neprijatelj je napredovao na svim frontovima. Posle tih informacija, Berić donosi mudru, ali prvenstveno plemenitu odluku. Na brodu je bilo Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara, Nemaca... Komandant je razumeo da bi borba protiv sunarodnika za mnoge mogla da predstavlja teret. Istakao je da on neće predati brod neprijatelju u ruke i razrešio je zakletve one koji hoće da idu s broda čija sudbina je bila veoma neizvesna.

Posle toga – tišina i međusobni pogledi. Muk je okončao narednik Karlo Banauh rekavši da ostaje. Ubrzo posle njega, tako su se izjasnili i ostali. Ipak, pet vojnika, Mađara i Nemaca, prijavilo je da želi da ide s broda. Berić je naredio da niko ne sme da ih prekori. Podeljeno im je nešto suve hrane i oni su napustili "Dravu". Jedino su morali sa mornarskih kapa da skinu vrpcu na kojoj je pisalo "Kr. Brod Drava".

Nakon toga, posada "Drave" imala je novi cilj – da opstane. Berić je naredio plovidbu ka Novom Sadu. U slučaju da je grad u rukama neprijatelja, cilj je bio domoći se Fruške gore, tog bivšeg panonskog ostrva koje je trebalo da bude ostrvo spasa za posadu. Nakon iskrcavanja planirano je da "Drava" bude uništena kako ne bi pala u ruke neprijateljima.

Monitor je ploveći ka Novom Sadu teglio i dva motorna čamca. U tom trenutku je na brodu bilo 77 članova posade, jedan vojnik stražar i podoficir sa osam mornara koji su ukrcani u Bezdanu nakon jednog izvršenog zadatka.

Na plovidbi ka Novom Sadu poseban problem su predstavljala minska polja, što je povećavalo rizik. Na sreću, kormilar je bio odličan poznavalac tog dela Dunava a naruku mu je išao i visok vodostaj.

U noći između 11. i 12. aprila "Drava" nailazi na prepreku. Plovni put je preprečen već pomenutim porušenim mostom kod Bogojeva. Grupa sa "Drave" je krenula motornim čamcem ka ruševinama i eksplozivom odstranila delove koji su štrčali iznad vode. Zadržavanje broda nekoliko članova posade iskoristilo je kako bi dezertiralo.

Potom je plovidba nastavljena nizvodno, ali se ispostavilo da je "nepredviđena pauza" od sat i po bila pogubna po "Dravu". Nakon eksplozija kojima je prokrčen put, neprijatelj je obavešten o poziciji "Drave". Izviđački avion je već oko sedam časova ujutru opazio brod. Uskoro su se na nebu pojavili nemački avioni Ju-87, popularne "štuke", i odlučujuća bitka je počela. Na "Dravu" su se sručile bombe i mitraljeska municija. Brod je za to vreme manevrisao cik-cak vožnjom i nije ostao dužan "štukama".

Prvo su avioni napadali sa većih visina, ali uprkos velikoj količini bombi i municije, nisu uspeli ozbiljnije da oštete "Dravu". To je nateralo "štuke" da promene taktiku i počnu da napadaju rizičnije, u niskom naletu.

Samim tim, pozicija za mitraljeze sa "Drave" je bila povoljnija. Oborena su tri aviona koja su se sručila u Dunav. Jedan avion je teško oštećen, i uz gust oblak dim koji je ostavljao iza sebe, prinudno je sleteo u Gložanj. Ipak, artiljerijska vatra sa "Drave" bila je proređena. Bomba je pogodila mašinski prostor, zbog čega brod više nije mogao da se kreće i postao je laka meta. Na palubi su ležala tela mrtvih članova posade, a brod je počeo da tone.

Uprkos tome, preživeli ne napuštaju odmah brod, već se povlače ka pramčanom delu. Tada, komandant naređuje da svi napuste "Dravu". Svi, osim njega. Aleksandar Berić je ostao na brodu, i zajedno sa njim potonuo pozdravljajući zastavu u skladu sa nepisanim mornarskim pravilom: "Kapetan uvek tone sa svojim brodom."