Evagoras Palikarides – pesnik sa omčom na grbu Pafosa

Evagoras Palikarides postao je besmrtan kroz preranu smrt. Obešen je sa devetnaest godina. Nije stigao da dobije bradu, ali je postao lice jednog naroda. Ne samo lice: postao je grb i to relativno mladog Pafosa, narednog rivala Crvene zvezde u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

Kipar je ostrvo koje se u geografskim atlasima jedva nazire. Tu negde između Istoka i Zapada, između mitologije i geopolitike. U toj, nazovimo je, mikroskopskoj zemlji koja je dala Afroditu i Digenisa (kako su svog vođu zvali borci EOKA), rodio se Evagoras Palikarides. Momak koji nije imao ni dve zbirke pesama, ni desetak sabotaža, ali je imao veru u slobodu.

Ići ću uzbrdo,

pronaći stepenice

koje vode do slobode.

Kad bi engleski vojnici postavili barijeru u Pafosu, Evagoras bi je poništavao stihom, kad bi se na školi zavijorila britanska zastava, on bi je skinuo. A kad bi od njega tražili pokajanje, on bi ponudio prekor: "Znam da ćete me obesiti. Šta god da sam uradio, uradio sam kao grčki Kipranin koji se bori za slobodu."

Palikarides je uhapšen nakon što je, sa još dvojicom članova organizacije EOKA, prenosio oružje za planirani napad protiv britanske vlasti na Kipru. Dok su ostali uspeli da pobegnu, mladi Evagoras je pao u ruke britanske patrole.

Na suđenju 25. februara 1957. godine, priznao je krivicu. Sledećeg dana, učenici u njegovom rodnom Pafosu bojkotovali su nastavu, a diplomatski pritisci stizali su sa svih strana – iz Atine, crkvenih krugova, pa čak i iz Američkog kongresa. Ipak, britanski guverner Džon Harding odbio je da ga pomiluje.

U nekoj drugoj realnosti ili vremenu, Evagoras bi bio pesnik, verovatno uvršten u Antologiju mladog mediteranskog stiha. Možda bi živeo u Atini i slao pesme beogradskom NIN-u, ali nije imao tu priliku, jer je živeo u godinama (1938–1957) kad su stihovi bili bliži eksplozivu nego knjižarama.

Šest decenija posle smrti, njegov lik stoji na grbu Fudbalskog kluba Pafos iz istoimenog grada na Kipru. I sigurno da kada neko sa tribina uzvikuje protiv uočene nepravde, možda i ne zna da navija pod likom momka koji je platio najvišu cenu zbog svoje verzije istine.

Evagoras nije izmišljeni junak, već istinski sa imenom, snom i omčom oko vrata.

Nema više Britanaca na Kipru, ali ima još omči, samo nevidljivih. I ima stihova koji ne stare. Kiparska kriza, taj sažetak svih postkolonijalnih drama u jednom mediteranskom kadru, počela je kao borba za ujedinjenje sa Grčkom, ali se vrlo brzo pretvorila u ogledalo imperijalnih pukotina.

Englezi, koji su već gubili Indiju i gledali kako im se globus smanjuje iz dana u dan, hteli su Kipar da zadrže kao bazu, kao tačku sa koje se može dovoljno blizu posmatrati Bliski istok.

S druge strane, Grci sa ostrva (grčki Kiprani) želeli su enosis – ujedinjenje sa maticom, dok su kiparski Turci, manjina, ali organizovana, strahovali od te ideje, videći u njoj gubitak svog identiteta i uticaja. Britanci su, po ustaljenoj kolonijalnoj tehnici, igrali na podele. A kad je 1955. počela oružana borba – pod kapom EOKA i duhovnom senkom Makariosa III, ostrvo se pretvorilo u geopolitičku šahovsku tablu. To nije bila samo pobuna, već miks nacionalizma, poezije, diverzija i smrtne presude.

U tom kontekstu, Evagoras Palikarides nije bio slučajan junak – on je bio mladić koji je ušao u istoriju tačno u trenutku kad se ona raspadala u realnom vremenu.

EOKA. Četiri slova koja su na Kipru značila sve ono što su u Alžiru značile FLN, u Palestini PLO, u Irskoj IRA. EOKA – Εθνική Οργάνωσις Κυπρίων Αγωνιστών, ili u prevodu: Nacionalna organizacija kiparskih boraca, nije bio pokret za reforme, već pokret za raskol – za kraj britanskog tutorstva i početak onoga što su zamišljali kao ujedinjenje sa Grčkom.

Osnivač, general Georgios Grivas, više je ličio na figuru iz epova nego na modernog revolucionara, ali metodi EOKA nisu bili epski, nego konkretni: bombe, sabotaže, eliminacije "izdajnika", pa čak i ubistva britanskih vojnika u kafanama i na ulicama Larnake.

Za jedne – teroristi. Za druge – oslobodioci. Za Britance – problem koji se nije mogao rešiti demokratskim izborima. Za Palikaridesa – jedina nada da život dobije smisao.

Klub koji danas nosi ime Pafos i na svom grbu lik Evagora Palikaridesa, nije nastao kao spontano fudbalsko čedo tradicije, već kao nužnost. Osnovan je 2014. godine, a u svetu fudbala, to je praktično juče – ali nosi dug i težak istorijski materijal.

Pafos je nastao kao spoj dva kluba: AEP Pafos i AEK Kuklija, koji su se, u senci finansijskih kriza i sportske marginalizacije, odlučili na ujedinjenje. Taj akt nije bio samo racionalan potez uprave već simbolički pokušaj da grad dobije i fudbalski subjekt.

Na početku, klub je bio sporedna vest. Godine su prolazile, ali se nešto menjalo: stizale su investicije, pojavljivali se strani igrači, dolazili novi vlasnici iz severnijih krajeva Evrope, pre svega iz Rusije. Sa novcem je došla i ambicija, a sa ambicijom – i neočekivani rezultati.

Danas, taj mladi klub, ukrašen likom pesnika i borca, više nije samo "treći" tim sa Kipra, već pretendent na evropsku mapu. Klub koji je nekada bio fuzija dve nevolje, sada je platforma za snove.