"Fergi tajm" – metafizika otpora

U vremenu u kojem se sve meri proverljivim procentima i učinkom na terenu, gde je svaki centimetar podložan hladnoj geometriji projektovanih golova, Mančester junajted je protiv Liona uradio nešto što se ne da izračunati: oživeo je mit.

Ne mit kao lažnu priču, nego mit kao istinu koja nadživljava činjenice.

U 121. minutu revanša četvrtfinala Lige Evrope, u času kad i najodaniji navijači počinju da traže utehu u starim snimcima iz slavne prošlosti, nekadašnji kapiten tima Hari Megvajer je postigao gol.

Ne bilo kakav, nego gol u poslednjem trenutku poslednjeg produžetka. U času kad i vreme odustaje – Junajted nije odustao.

To je bio Fergi tajm, ali ne samo vremenska jedinica. Bila je to epifanija.

Šta je Fergi tajm

Fergi tajm nije samo termin za kasni pogodak. To je stanje duha. To je momenat kada utakmica deluje izgubljeno, ali navijači – bez obzira na sve – odbijaju da pristanu. Ne zato što su sigurni u pobedu, već zato što žele da nastave da veruju, jer je to stvar identiteta.

U klubovima poput Mančester junajteda, ta instinktivna odluka da se ide do kraja ima veću težinu od samog rezultata. Ona nosi sećanje.

Jer, taj isti klub od odlaska ser Aleksa Fergusona 2013. godine više puta je bio imperija bez glasa. Dolazili su menadžeri sa različitim vizijama, od Dejvida Mojesa do Erika ten Haga, ali niko nije mogao da rekonstruiše ono što je Ferguson gradio: strukturu autoriteta. Pobede su se i posle njega dešavale, u tom vremenu nazvanom po njemu, ali nešto je nedostajalo.

Dok su titule odlazile u Sitijevu orbitu, a društvene mreže polako preuzimale ulogu tribina, Old Traford je ličio na pozorište bez scenarija.

U poslednjoj deceniji, Junajted nije gubio samo mečeve, gubio je i orijentaciju. Dok su drugi klubovi gradili hemiju, Junajted je kupovao brendirane pojedince. Dok su neki gradili ekipe, on je kupovao igrače. To što je nekad bio pokret – Junajted kao fudbalska ideja – pretvorilo se u korporaciju.

Ali gol protiv Liona u 121. minutu nije proizvod strategije, već stanje duha, koje uprkos svemu nije nestalo. Posle godina bez oblika klub je dobio vredan, jedan od najvrednijih trenutaka u post-Fergusonovoj eri. Ne zbog važnosti utakmice, već zbog simbolike. Zbog podsećanja.

Fergi tajm nije model. To je mit. I kao svaki mit, on ne živi u činjenicama već u priči. On živi u tom osećanju da neko u crvenom, u gradu koji je izmislio industrijsku revoluciju, odbija da pristane na kraj. Da ne prihvata scenario po diktatu.

Zato je Junajted protiv Liona stekao ne samo plasman u polufinale Lige Evrope, već je vratio veru navijačima. A veru je nemoguće kupiti. Ona se ne može izračunati. Ona se samo u 121. minutu dâ osetiti.