Igrači Srbije koji mogu da eksplodiraju u Kataru

Veoma često se dešava da nastupi u kvalifikacijima za velika takmičenja ne daju naznaku, čak ikakvu naznaku, kakvi će nastupi biti na tom izborenom takmičenju.

Ako ikome treba primer ovoga, jedino je fer da primer bude upravo jedna od ranijih inkarnacija reprezentacija ove zemlje...

U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj pre 15 godina, Srbija i Crna Gora je primila jedan gol, ostavivši iza sebe Španiju (dve godine kasnije počeće vladavina ove reprezentacije koja će se protezati na dva Evropska i jedno Svetsko prvenstvo između, što je dominacija kakvu posleratni fudbal nije video pre ili posle). U istoj grupi, a opet iza selekcije Srbije i Crne Gore, ostala je i Belgija, istina dosta pre Belgije čiju snagu poznajemo danas.

No, u Nemačkoj, Srbija i Crna Gora je primila deset golova na tri meča, više nego ma ko drugi u ovoj fazi takmičenja, koja je bila, sasvim jasno, i jedina faza takmičenja u kojoj je naša reprezentacija igrala. 

Svaka procena, stoga, bila bi nesmotrena i ishitrena. Ali postoje nešto što svakako daje svaku pravo Srbiji da očekuje da pobede iz kvalifikacija ovoga puta budu projektovane i na pobede na Svetskom prvenstvu.

Mundijal se zbog specifičnosti Katara – klimatskih, demografskih, kulturoloških – igra zimi. To znači da će igrači dolaziti tokom takmičarskih sezona, umesto na njihovom kraju, kako je obično slučaj. Ovo znači da ćemo imati svežije fudbalere, odmornije i time spremnije da igraju na najvišem nivou.

U redu, to će važiti za svaku selekciju, jer čak i one zemlje gde se igraju kalendarske sezone imaju mnogo veći kontingent igrača u Evropi.

Ali igračka struktura ove selekcije Srbije čini da igranje Mundijala kroz godinu dana bude blagotvorno upravo zbog toga jer će dozvoliti nemalom broju talentovanih fudbalera da se izdigne i približi onome što možemo nazvati gornjom granici njihovih mogućnosti (zanemarimo, privremeno, da je preovlađujući stav da fudbaleri psihofizički vrhunac dostižu između 28 i 32 godine – ta stvar je vrlo individualna i svaka generalizacija je štetna koliko i pogrešna).

Dušan Vlahović je već sada jedan od najboljih mladih centralnih napadača u Evropi. Njegov set atributa svakako je jedan od najkompletnijih koji se mogu videti ma gde pogledali širom kontinenta.

Igrajući u Seriji A, pa još na nivou na kome on to radi, napredovao je nastupajući u jednoj od tri taktički najnaprednije i najraznovrsnije lige na svetu. Slično kao kada vežbate mišić – varijacija u vežbama čini vežbanje učinkovitijim nego što bi to bilo u slučaju ponavljanja jednog ili jednih te istih pokreta. Do Katara Vlahović će već možda napustiti Firencu, pa i Italiju, što njegov uspon može još samo da pospeši.

Strahinja Pavlović ima 20 godina, ali, naravno, već sada predstavlja ne toliko čestu mešavinu impresivnih motoričkih sposobnosti i mentalne stabilnosti da to manifestuje svaki put kada izađe na teren (pritom predstavlja onu retku, a tako traženu dragocenost u fudbalu – centralnog beka kome je jača leva noga).

Nakon pozajmice u Serkl Brižu počeo je mnogo više vremena da provodi na terenu u Monaku, koji je takođe tim koji igra u veoma razvijenom sistemu. Ovo samo otvara mogućnost da Pavlović koga vidite sada bude dosta drugačiji od onog koga ćete videti naredne godine.

Saša Lukić igra jako kvalitetan fudbal već nekoliko sezona u Seriji A, a, nakon nešto težeg perioda kod Marka Đampaola u Torinu, dolaskom hrvatskog trenera Ivana Jurića (koji generalno ima dosta dobar odnos sa fudbalerima iz Srbije), inače učenika Đanpjera Gasperinija, stvari se popravljaju i nekadašnji fudbaler Partizana već sada deluje kao da može da bude izrazito važan na Svetskom prvenstvu.

Jurićev model je relativno specifičan i nije jednostavno igračima da se naviknu na njega, ali upravo tako oni razvijaju prijemčivost za izlazak iz zone komfora koja im može biti od ogromne koristi u reprezentativnom fudbalu, koji je po pravilu rastrzaniji i manje složen od klupskog, te sadrži veći element nepripremljenog ili improvizovanog.

Nit koja povezuje sva tri fudbalera, osim one očigledne (dakle, talenta), jeste ona veoma prijatna doza fudbalske drskosti koja se, u krajnjoj liniji, i videla u duelu sa Portugalijom u Lisabonu.

Fudbaler koji ovo takođe poseduje jeste Ivan Ilić. Ali Ilić, koji već drugu godinu igra jako dobro u Veroni, je fudbaler koji, a ovo je praktično nemoguće izgovoriti jer je u najvećem broju slučajeva himera ili nedostojna hiperbola, ima i gotovo sve druge kvalitete.

Motoričke i funkcionalne sposobnosti su mu naglašeno visoke, konativne karakteristike ne zaostaju ni najmanje, a takođe je veoma inteligentan i sposoban da igra u najrazličitijim sistemima, sa najrazličitijim ulogama (u mlađim reprezantivnim selekcijama igrao je centralnog beka, beka, beka koji ulazi u vezni red u posedu, centralnog ili ofanzivnog veznog fudbalera...).

Tehnički gledano je besprekoran. Vredi istaći da je veoma teško govoriti o tehnici u fudbalu. Ona je fukncionalna stvar, rešenje za uvek novi problem na terenu, i nije umesno uvek govoriti o „lepoj ili manje lepoj izvedbi" (kao da govorimo, recimo, o gimnastici). Ali u slučaju Ilića, ostajemo pri izrečenom. Njegova tehnika je besprekorna, sa posebno čistom tehnikom udarca.

A Ilića, štaviše, još nismo videli u A timu Srbije u pravom smislu, iako je deo već nekoliko okupljanja. On je rođen 2001. godine i može biti jedan od onih igrača koji će se do Mundijala etablirati kao standardniji član ekipe. On je jedno od oružja iz kojih Srbija još uvek nije zapucala.

Srbija je, poprilično je jasno, pokazala mnogo u kvalifikacijama, a pritom ne pokazavši ono što bi bio njen maksimum, upravo jer ni dobar deo igrača koje A selekcija ima nisu još uvek pokazali svoj maksimum.

Otud ono pravo da se nadamo da Srbija, ovoga puta, započeto u kvalifikacijama neće napustiti – već da će čak, ali izgovorimo ovo oprezno, intenzivirati – na samom Svetskom prvenstvu...