Ronaldo 2, veći problem za Junajted od Solskjera

Kako procenjivati odluke fudbalskih klubova, koje su, jasno, uvek i jedino odluke nekolicine ljudi? Kako se snaći, oprostićete nam parafraziranje Getea, u ljudskom „lavirintu grudi" (ovaj izraz najbolje, zapravo, koristi Niče, koji, a ovim opravdavamo ovaj višak analogija u jednom fudbalskom tekstu, možda bolje nego iko koristi koncepte i pojmove drugih mislilaca, često protiv njih samih – a šta drugo rade najbolji fudbalski treneri?).

Ljudi koji su doveli Kristijana Ronalda u Mančester junajted prvi put nisu suštinski drugi u odnosu na one koji su ga doveli i sada, drugi put. Kao Met Bazbi i Bil Šenkli u Liverpulu nekada, tako i Aleks Ferguson nije zaista napustio Mančester junajted. Kako bi i mogao? Gde bi on to pa išao?

Fergusonizam je toliko jak, toliko neumoljiv u Karingtonu i na Old Trafordu da Ole Gunar Solskjer, i dalje više šegrt nego šef stručnog štaba (nema ničeg pežorativnog u ovome, ali ima nedovoljnog i nedostojnog) ne parkira svoj automobil u trening centru na mestu predviđenom za šefa stručnog štaba, upravo jer ga je tamo nekada parkirao Ferguson

„To je „gaferovo" mesto. Ne bi bilo umesno," rekao je Solskjer engleskim medijima jednom prilikom, u periodu dok su ovi još pokušavali da ga razumeju. Gafer je kolokvijalni izraz za trener u Engleskoj, a potiče od izraza za predradnika u fabrici u viktorijanskoj Britaniji.

Dakle, fergusonizam je ideal, ali savršeno nedefinisan. Prosto, trajao je predugo da bi ga bilo lako definisati (Niče kaže da ništa što poseduje istoriju ne može biti definisano). Prihvaćen kao univerzalna istina, umesto određeno rešenje u određenoj situaciji u određenom trenutku, on ne dozvoljava apostate (čudno, zar ne, kad znamo da je Ferguson bio apostata iznad svega, veliki treneri su to uvek).

Neshvaćen, suštinski, toliko da je svaki naredni trener u Junajtedu pokušao na neki način da otelotvori neki njegov komad – Mojes je predstavljao škotsku (britansku) liniju, Van Gal disciplinu i bronzanu aroganciju, Morinjo pragmatičnost i usmerenost ka trofejima u neograničenim količinama (dosta limitiranim količinima, ispostavilo se, no to menja nameru)... Zaista nije uspevalo.

Ali, a ovo nije teško uvideti sada, možda nikada i nije moglo da uspe kao simulakrum. Možda je jedinstveno uspešni trener u istoriji Mančester junajteda upravo to – jedinstven.

No, onda se vratio Ronaldo, najbolji igrač koga je ikada trenirao ovaj najbolji od svih britanskih trenera (ne i najuticajniji, jer to je svakako Džimi Hogan, daleko najuticajniji trener u istoriji fudbala).

Šta se promenilo time? Ništa, jasno. Mančester junajted, ovaj Netfliks među fudbalskim klubovima (ne žalite ih previše, to je njihov izbor), je mesto gde se sve dešava ali se ništa ne menja.

Ubedljiv poraz od Liverpula? Još ubedljiviji poraz od Mančester sitija (ne gledajte semafor, gledajte nivo kontrole nad utakmicom ekipe koja se nije, onako suštinski, naprezala)? Strašno u tome je to da ovo više nisu poniženja. To? To je ništa.

Kristijano Ronaldo je jedan od najboljih fudbalera svih vremena. Ali 36-godišnji Ronaldo nije jedan od najboljih fudbalera svih vremena. Verovatno nije jedan od najboljih fudbalera ni ovog vremena. Sezone u Italiji su to pokazale, gde je postalo očevidno, takođe, ono što se dešava sa svim ekstremnim talentima kada osete onaj prvi znak nemoći, verovatno prvu jezu koju osete u životu – Ronaldo je netrenirljiv. A da bi ostao nedodirljiv mora da se skupi, da se sažme. Mora da bude na manjem prostoru terena, da se ne rasipa, da bi i dalje bio ubojit.

Kao srednjovekovno opsadno oružje, mora biti dopremljen u jasno definisanu poziciju iz koje može da ugrozi. Ali bitka se vodi svuda oko njega, sve vreme, a on može da odapne hitac tek par puta. U devet od 11 standardnih fudbalskih situacija on je neupotrebljiv.

Takav, Ronaldo je doneo neke veoma važne bodove Mančester junajtedu ove sezone. Ali ti adrenalinski golovi, bliži bandžidžampingu nego fudbalu, u vreme Fergusona bili su deo etosa pobednika, njihovo pravo kao jačeg i boljeg. U doba fergusonizma to je simptom slabosti, trzaj koliko lako može da postane i hropac.

Simplifikovati stvari i reći da Ronaldo rešava probleme koje sam stvara, kao Uroboros koji naizmenice pušta i ponovo zagriza svoj rep, suviše je banalna. Ronaldo će donositi bodove Mančester junajtedu. Ali mnogo više bodova bi doneo model igre, sa jasno definisanim principima, pod-principima i pod-pod-principima. Toga u Junajtedu nema, ne samo zbog Ronalda, ali i zbog Ronalda.

Pep Gvardiola je rekao uoči duela dva tima da je Ronaldova glad za golovima toliko velika da će, i sa 75. godina, na roštilju svojim prijateljima davati golove. Nije se Katalonac nasmejao kada je ovo izgovarao, prosto jer se nije šalio.

Ali onda je njegov Siti došao na Old traford i kontrolisao je svaku fazu i svaki momenat igre u meri koja će, nadalje, služiti kao deo kurikuluma na trenerskim predavanjima (ovo je fakat, inače, dakle nešto što je zaista slučaj).

Ekipi očajnički treba Ronaldo ako će imati četiri dodira sa loptom u kaznenom prostoru protivnika, kao što je to imao Junajted protiv Sitija. Ekipi očajnički treba Ronaldo ako će imati jedan udarac u gol na utakmici, kao Junajted protiv Sitija (više udaraca su uputili ka golu koji je branio njihov golman). Ali taj očajnički neophodan Ronaldo nije ovaj Ronaldo, već onaj pređašnji. Ronaldo koga je u Englesku doveo Ferguson, a ne ovaj koga je u Englesku vratio fergusonizam.

Solskjer je postavio svoj tim u 1-5-3-2 srednju zonu. Pep Gvardiola je to predvideo, videvši duel sa Totenhemom, pa je svoj tim organizovao shodno eksploataciji onih prostora koji ovde prirodno nastaju ili koji se prirodno kreiraju.

Bez ulaženja u detalje kojih ima mnogo i zahtevaju posebne rasprave, ali vezao je krilne bekove protivnika svojim bočnim napadačima (koji su igrali na jačoj nozi, dakle levonogi fudbaler na levoj strani i obrnuto, što je standard najboljih trenera protiv ekipa koje se brane sa pet u poslednjoj liniji).

To onemogućava njihov izlazak u pritisak na nosioca lopte. Trojka u veznom redu ne može da pokriva širinu terena, svakako ne bez kompromitovanja gustinu u centralnim koridorima, a time otvorene prostore koristili su uže pozicionirani bekovi Sitija (otud i Kanselu one asistencije). Savršena struktura iza lopte i reakcija po izgubljenoj lopti (presing u ofanzivnoj formaciji kako se ovo najstručnije zove) i gotovo.

Čak se ni Gvardiola nije previše naprezao, on koji se uvek napreže.

Ronaldo za to vreme? Proveo je utakmicu gledajući Rubena Dijasa i Džona Stounsa, Rodrija, Kajla Vokera i Kansela kako stvaraju one prednosti koje je Siti kasnije prenosio dalje, sve do gola koji je branio De Hea. Ne postoji adekvatan emodži koji bi opisao onu mešavinu zbunjenosti i frustracije na ovom licu od milion lajkova.

Svaki njegov dodir sa loptom trajao je taman toliko koliko je trajao i kontrapritisak fudbalera u plavim dresovima. A onda se bi se circulus vitiosus nastavio, Siti je imao loptu i uživao u njoj, dok bi se 10 zgrčenih figura u crvenom borilo sa svojim dostojanstvom, kad već nisu sa protivnikom.

A šta tu može Ronaldo? Zbog čega je uopšte doveden Ronaldo? U maju, u Kini, Junajted je otvorio prvi od pet planiranih „centara zabave". Ovaj, u blizini Tjananmen trga u Pekingu, nudi posetiocima „interaktivno putovanje kroz neverovatnu istoriju kluba". Slikanje, lajt-šou, prilika da se rekreiraju neki od poznatijih Bekamovih udaraca ili Runijeve makazice. Veliki ekran pušta finale iz 1999. godine u beskrajnom lupu. Dakle, ako skoro četvrt veka kasnije Junajted može da monetizuje pređašnje uspehe, može barem još toliko. Mit je iskovan, novi nije potreban.

U redu, super. Ali zbog čega je onda doveden Ronaldo, a ne, eto onako, centralni vezni fudbaler? Niče (poslednji put, obećavamo) je, u najgrubljim mogućim crtama (parafraziramo), smatrao da je čovek izmislio Boga kako bi ovaj mogao da bude posmatrač spektakla, borbe u njegovoj duši.

Ali o kom spektaklu ovde govorimo? Onom na severozapadu Engleske ili onom u najlukrativnijim tačkama Kine?

I sve nas to vraća na početak, koji je ujedno i kraj. Sve oko i unutar Junajteda sada podseća na jedno ništa. To biva kada poniženja prestanu to da budu, jer onda ni pobede više nisu pobede. Žao nam je, cena je plaćena. Niče (OK, ovo je zaista poslednji put) je bio antinihilista, protivno uvreženom stavu. On je tražio nekog ko će se boriti protiv ništavila.

Ali Ronaldo to nije. Ako to nije Ronaldo, onda verovatno nijedan fudbaler to nije. Ovo ništa koje raste u Junajtedu kao polip može da izbaci jedino sam Junajted, fudbalski klub koji će se opet takmičiti protiv fudbalskih klubova, a ne protiv Amazona ili Tesle.

E, onda možemo da postavimo pitanje da li je Ronaldo problem ili rešenje u Junajtedu? Možda uspemo da damo i neki odgovor...