Navijanje za reprezentaciju – više od igre

Uz radio, televizor i nove tehnologije gotovo cela nacija postaje reprezentacija kada su u toku velika sportska takmičenja. Prenose prati ko kako stigne.

Taksista Miroslav Višković navodi da utakmice gledaju dok su na taksi stanici između vožnji, a kad voze, kako kaže, samo slušaju prenos.

"Kako da ne gledamo utakmicu? Nije bitno koja je utakmica, u principu bitno je da mi bar nekako budemo deo celog tog događaja koji se dešava. A što se posla ko posla tiče, nekako gledamo da tempiramo te neke stvari koje mogu da se urade za vreme utakmice da se urade za vreme utakmice, da se ne rade možda neke stvari koje traže visok stepen koncentracije", navodi Ivan Pejić, programer.

Koncentracija usmerena na utakamice i snažna podrška većini sportista koji igraju za Srbiju, mnogima ne pada teško. Za to je "kriva" identifikacija sa reprezentacijom, objašnjavaju sociolozi.

"Možda čak i plemenski pripadamo jednoj grupi, identifikujemo se sa njom, tu smo jaki, imamo tu neku koheziju, osećamo se snažnim i u samom procesu navijanja to je jedna vrsta ventila od svakodnevih frustracija i problema. Za vreme sankcija recimo kada našoj reprezentaciji nije bilo dozvoljeno da učestvuje na Olimpijskim igrama, naravno da vas to pogodi i vas kao pojedinca iako niste trenirali kao ti sportisti a nije im bilo dozvoljeno da učestvuju pod zastavom svoje zemlje, u tom smislu, taj kohezivni element proradi", objašnjava Sandra Radenović, profesorka sociologije sporta na DIF-u.

A neretko proradi i nezadovoljstvo kada rezultat nije kakav se očekivao.

"Imamo te neke oscilacije, to je neverovatno, da jako uzdižemo i onda odjednom blatimo pa opet uzdižemo ali suština je u tome ili smo prvi ili ništa", dodaje Radenovićeva.

Zbog toga i ne čudi što sve nacionalne selekcije ne dobijaju podjednaku podršku publike.

Proteklih godina podrška navijača fudbalskoj reprezentaciji Srbije često je izostajala posebno u kvalifikacijama. Da sa tribina budu uz reprezentaciju navijači su najmanje bili zainteresovani 2007. godine kada je utakmicu protiv Poljske u Beogradu pratilo oko 3.000 ljudi a onu protiv Kazahstana svega 500.

Zbog čega je tako?

"Nažalost, izgubuli smo kult reprezentacije zato što se mnogo lošeg u decenijama koje su iza nas dešavalo u reprezentaciji i oko same reprezentacije, nije to toliko neuspeh onaj koji ne dovodi navijače na stadione jer neko ko voli svoju reprezentaciju podržaće je i ako ona nije uspešna. Ali, sve one zakulisne radnje, način na koji se biraju selektori, način na koji se dovode igrači ili se ne pozovu određeni igrači u tim. Sve te neke zakulisne radnje su odbile navijače od reperezentacije", navodi Marija Katić novinarka Sportske redakcije RTS-a.

A ono što privlači navijače da se nađu oči u oči sa sportistima su trofeji. Njihovo mesto susreta i slavlja je čuveni balkon još od 1995. godine.