Ka horizontu do sumraka, SAD – Iran fudbalska utakmica bez fudbala

Iran i Sjedinjene Države već godinama imaju nedvosmisleno loše međudržavne odnose koji podrazumevaju pokušaj američkog mešanje u iransku unutrašnju i spoljnu politiku, a što je propraćeno višedecenijskim međusobnim sankcijama i nuklearnim pretnjama.

Sve to dodatno podgreva uzavrelo stanje pred pomenuti meč, jer fudbal je, to svi znaju, više od igre.

Fudbal je jednostavna igra - trčanje, driblanje i dodavanje lopte, a glavni cilj je da ona završi u protivničkoj mreži. Ništa više. Kada jedanaestorica fudbalera na terenu prihvate i shvate tu suštinu i imaju isti motiv, pobedu - ona će se neminovno i desiti.

Neprijateljski odnosi i fudbal, simbol nadmoći 

Poput Koka-Kole, holivudskih filmova ili raznoraznih muzičkih pravaca i fudbal je, može se reći, jedan od vidova meke moći. Svi ga konzumiraju i upražnjavaju.

Setimo se, u tom kontekstu, primera radi, prodaje dresova Mančester junajteda sa prezimenom i brojem Zlatana Ibrahimovića u leto 2016. godine. Tada se, naime, u Junajtedovu kasu iz celog sveta slilo, prema pisanju britanskih medija, za samo sedam dana, oko 90 miliona evra.

Dakle, uticaj medija i popularnost poznatih ličnosti nesumnjivo doprinosi razvitku dešavanja pre i posle važnih događaja.

Srećom, trenutno ni Iran ni SAD, a ni njihove fudbalske zvezde nemaju moćnu kičicu kojom bi već oformljenu sliku odnosa između država mazali novim bojama.

Napetost i netrpeljivost između Sjedinjenih Američkih Država i Islamske Republike Iran traju nekoliko decenija. To je najdrastičnije izraženo nakon Iranske revolucije 1979. godine; često kvalifikovano kao "naftno prokletstvo".

Podsetimo, pre 42 godine revolucija u Iranu srušila je šaha Mohameda Rezu Pahlavija s vlasti i napravila zaokret od proameričke politike, a time je i okončan uticaj SAD u Iranu.

Od tada tenzije na relaciji Teheran-Vašington ne prestaju i delom oblikuju spoljnu politiku Irana, koji se s druge strane, suočava sa neprijateljskim raspoloženjem Bele kuće, bez obzira na predsednike i administraciju.

Možda bi i bilo drugačije da studenti, sledbenici vrhovnog vođe Irana, nisu 4. novembra u godini revolucije upali u Ambasadu SAD u Teheranu i zarobili desetine službenika koje su držali za taoce.

Demonstranti su bili ogorčeni što je bivši vođa zemlje, šah Reza Pahlavi, primljen u Ameriku na lečenje zahtevajući njegovo izručenje Iranu.

Odmah nakon tih nemilih događaja Sjedinjene Države su prekinule sve diplomatske odnose sa Iranom, koji do danas nisu formalno obnovljeni.

Kada je kasnije i bilo pomaka u vidu izvesnih diplomatskih sporazuma i ugovora (setimo se primera Obame i Trampa) sve bi se na kraju završavalo u stilu poznate strofe Bore Đorđevića: „Biće bolje, neko viče, na papiru mrtvo slovo, na Istoku stare priče, na Zapadu ništa novo."

Svetsko prvenstvo 1998. godine i susret nepoznanika

Kada je žrebom za Svetsko prvenstvo 1998. godine odlučeno da SAD i Iran budu u Grupi F, sa Jugoslavijom i Nemačkom, predsednik Fudbalskog saveza Amerike Alan Rotenberg nazvao je budući susret "jenkija" i "persijskih zvezda" "majkom svih utakmica".

Kako se bližio meč, napetost je rasla. Sticajem okolnosti Iranac Mehrdad Masudi bio je medijski zvaničnik Fife za taj meč, ali, s obzirom na diplomatska i bezbednosna pitanja u vezi sa utakmicom u Lionu, njegove odgovornosti su bile daleko šire.

Masudi je nekoliko godina nakon fudbalskog duela rekao da je jedan od prvih problema nastao kada je Iran odabran kao tim B, a SAD - A.

Prema Fifinim pravilima tim naslovljen kao ekipa B trebalo je pre početka meča, posle intoniranja himni, da krene na pozdravljanje ka ekipi A, ali je iranski vrhovni vođa Hamnei dao izričito naređenje da članovi reprezentacije države kojom rukovodi ne smeju da idu u susret ka Amerikancima.

Zavrzlama je rešena Masudijevom molbom Amerikancima da oni pođu u pozdravljanje, što su "jenkiji" i uradili, pa je u tom pogledu rezultat bio nerešen: Iranci su poklonili bele ruže reprezentativcima SAD u znak mira i sve je, reklo bi se, okončano pre prvog sudijskog zvižduka, zajedničkom fotografijom.

Na tribinama stadiona Gerland u Lionu bilo je, razumljivo, političkih poruka. Van terena, prema Masudijevom svedočenju, 7.000 ljudi bilo je spremno da organizuje nerede tokom meča.

Mudžahedin Kalk - organizacija zasnovana na islamskoj i socijalističkoj ideologiji i finansirana od Sadama Huseina - nije bila poželjan gost u Lionu, pa je obezbeđenje, prema Fifinim podacima, za tu utakmicu dvostruko pojačano, na 650 policajaca i pripadnika bezbednosti u civilu.

"Dali smo snimateljima fotografije kako bi znali koje ljude i koje transparente da izbegavaju. Utakmica se prenosila širom sveta i poslednje što smo želeli je da ova grupa sabotira tu priliku kako bi je iskoristila u svoje političke svrhe", rekao je Masudi.

"Persijske zvezde" su na kraju trijumfovale nad "jenkijima" - bilo je 2:1! Ta pobeda, posle samo 19 godina od Iranske revolucije, na Mundijalu u Francuskoj, u Teheranu, ali i u drugim gradovima Irana proslavljena je tako da se iranski režim prilično uplašio zbog istorijskog trijumfa.

Naime, ljudi okupljeni na trgovima slavili su istorijsku pobedu, prema izveštajima medija, konzumirajući alkohol, a uz to i žene su skidale marame s glava. Brojni mediji su izvestili da pripadnici Revolucionarne garde ništa nisu uradili kako bi sprečili sve one zabranjene plodove radosti zbog velike sreće svih onih koji su slavili trijumf nad neprijateljem.

Dve godine potom Sjedinjene Države uputile su poziv Fudbalskom savezu Irana da odigraju još jedan međusobni meč. Poziv je prihvaćen, pa je 2000. godine Amerika ugostila ekipu Irana u Kaliforniji, u Pasadeni.

Utakmica je završena remijem, 1:1. Baš kao i prefiks susreta, mnogi su ovaj duel posmarali "prijateljskim" odnosom koji bi mogao da otopli odveć hladnu liniju na relaciji Teheran - Vašington. Međutim, po svoj prilici, to je bio samo jedan od pokušaja da putem meke moći odnosi dve države budu bolji.

Istorijska utakmica i osveta na fudbalskom terenu

Uefa i Fifa obično vode računa o tome da se sportski susreti između klubova ili reprezentacija država koje nemaju dobre odnose iz niza političkih razloga ili pak narušene i loše, ne odigravaju. Prilikom žreba za neke od mnogobrojnih takmičenja, fudbalski centri pažljivo gledaju ko s kim (ne) sme.

Pojedine utakmice prevazilaze sportska nadmetanja, emocije često nadilaze granice fer-pleja, a neretko se dešava da mediji ponajviše utiču na sveobuhvatno stanje uoči duela dve "zaraćene" reprezentacije.

Najočitije se to uočava, primera radi, kada igraju selkcije zemalja čije se političke elite nalaze na suprotnim stranama iz ideoloških ili drugih "procentualnih" razloga.

Istorijski duel koji je zapravo tumačen kao "osveta na terenu" bio je meč između Argentine i Engleske 1986. godine. Naime, četiri godine nakon Folklandskog rata, "neprijatelji" su odigrali utakmicu Svetskog prvenstva na neutralnom terenu, u Meksiku.

Detalji sa meča su poznati, "božja ruka" i veleslalom Maradone za slavlje ljudi širom Argentine, ali i velikog dela sveta u kome se Engleska doživljava kao patron, svetski sudija i tlačitelj.

Danas će retko ko govoriti, kada je reč o tom Mundijalu i konkretnoj utakmici, primera radi, o Gariju Linekeru, strelcu poslednjeg gola na meču, ili će retko ko znati ko je bio glavni sudija meča.

Ljubitelji fudbala će mahom, na „prvu loptu", to takmičenje pamtiti isključivo po Maradoni.

Uostalom i jedini strelac za Argentinu na toj utakmici po završetku meča je rekao nešto slično.

"Iako smo pre utakmice rekli da fudbal nema nikakve veze sa ratom na Folklandskim ostrvima, znamo da su tamo ubili mnogo Argentinaca, ubili su ih kao ptičice. I ovo je bila osveta!"

Treći susret - pravi trenutak za neopisivu sreću

Najzagriženijim ljubiteljima sportskog fer-pleja potpuno je jasno da se ovogodišnja Grupa B na Mundijalu može nazvati grupom političkih neprijatelja; na jednoj strani su umanjena Velika Britanija (Engleska i Vels) i Sjedinjene Američke Države, a na drugoj Iran.

Mora se dodati i činjenica da su pojedine reprezentacije pokušale nauštrb Irana da dođu do Svetskog prvenstva, srećom, i dalje devedesetominutna magična igra odlučuje o tome ko ispada, a ko ide dalje.

Uoči trećeg susreta Irana i SAD, favorita nema, ali postoje fudbaleri koji bi mogli da pokažu zadivljujuće poteze. Azmun, Taremi, Pulišić, Vea ili pak Tarner i Hoseini.

Na meču Iran - Vels, prema izveštajima kolege Maroevića, neki od pristunih ljudi na tribinama stadiona su pevali, neki ćutali, a neki glasno protestovali tokom intoniranja iranske himne, a nekolicina navijača Irana je plakala.

Na pomenutom meču iranski fudbaleri su (gle čuda) pevali jednu od najkraćih himni, jer su kolo pre ćutali.

Jedan od razloga za ćutanje iranskih fudbalera tokom intoniranja nacionalne himne u prvom kolu, protiv Engleza jeste podrška protestima u Teheranu, ali i širom njihove države.

Naime, smrt Mahse Amini bila je okidač za seriju protesta koji u Iranu traju od sredine septembra.

U sukobima suprotstavljenih strana stradalo je nekoliko stotina ljudi, dok je hiljade građana uhapšeno. Iranski fudbaleri su na taj način dali podršku građanima koji demonstriraju protiv vlasti u domovini.

Teheran je za nerede logično optužio Sjedinjene Države, Izrael, ali i Saudijsku Arabiju, tvrdeći da pomenutu devojku nije uhapsila ni ubila policija, već da je naprosto preminula.

Fudbal i sport uopšte ponekad se doživljavaju kao novi vid ratovanja.

Kao na bojnom polju, na travnatom terenu traže se krv i znoj, jer to donosi uspeh, a preko sporta često se leče stare, reklo bi se, životne rane u cilju trenutka radosti.

Slične intonacije kao kada Lazar Hadžizdravković, jedan od junaka serije "Bela lađa" tokom borbe za ulazak u vlast kaže: "Moje srce je mrtvo, ništa ga više ne može iznenaditi", upravo na taj način se može doživeti i najava meča Iran - SAD, kao i to hoće li ili ne, pevati nacionalnu himnu fudbaleri Irana.

Do sada Iran je odigrao dva potpuno različita meča. Prvi su izgubili od Engleza teniskom rezultatom 6:2, i praktično, na terenu nisu pokazali ni delić lepog fudbala i borbe, jedini igrač koji je pokazao želju za pobedom bio je Taremi.

Protiv Velsa su pak pokazali bolji pristup i odnos prema protivniku, ali pre svega prema svom nacionalnom timu, od momenta pevanja himne, pa do kraja utakmice, doduše Vels je znatno slabiji od tima Gordog Albiona, jer u timu imaju jednog golfera - Bejla.

Amerika je pokazala sve ono što poseduje jedna prosečna fudbalska ekipa i ništa više. U dva takoreći prijateljska meča (Vels i Engleska) fudbaleri su bili nešto motivisaniji od dana kada imaju trening.

Na koncu, ipak razloga za sreću biće mnogo. A pre susreta, videćemo ko će ponosnije pevati "Nagore prema horizontu izdiglo se Istočno Sunce" i u nastavku "Šta smo tako ponosno pozdravili u poslednjem sjaju sumraka".