Dosije Kosovo – Pogrom

U divljanju i teroru koji su se na Kosovu i Metohiji odvijali 17. i 18. marta, ukupno je povređeno 954-ro ljudi, 170 Srba je tada imalo teže povrede. Povređen je tokom tih događaja i 61 pripadnik Kfora i 65 međunarodnih policajaca. Etnički je potpuno očišćeno šest gradova i devet sela. Posle 17. marta, Srba više nema u Prištini, nema ih ni u Uroševcu, Gnjilanu, Đakovici…

A sve je počelo optužbom, tvrdnjom koja nikad nije dokazana, da su Srbi krivi za utapanje trojice albanskih dečaka u reci Ibar, koje se dogodilo 16. marta u popodnevnim satima. I međunarodna istraga koju je pokrenuo Unmik nije mogla da dokaže da su, kako su tada prenosili albanski mediji, Srbi banditi sa psima jurili albanske dečake i primorali ih da uđu u hladnu reku. Lavina laži je pokrenuta, izmanipulisana masa izašla je na ulice i 17. marta "zapaljeno” je Kosovo.

Po procenama međunarodnih organizacija, između 50 000 i 70 000 Albanaca je toga dana bilo na ulicama Kosovske Mitrovice, Čaglavice, Prizrena, Kosova Polja, Uroševca, Peći, Gnjilana, Prištine... Neredi su nastavljeni i 18. marta kada su goreli Obilić, selo Svinjare, manastir Devič...

Priču o gotovo najtragičnijem danu u novijoj srpskoj istoriji, donose ljudi koji su tragediju stradanja lično osetili: članovi porodica ubijenih, svedoci počinjenih zločina i terora.

O dešavanjima na Kosovu i Metohiji za film Radio-televizije Srbije govore i vojnici i oficira Kfora: italijanski generali, francuski komandant Kfora, grčki vojnici, norveški oficir... Brojni arhivski snimci donose potresna svedočenja pretučenih starijih žena i muškaraca koje je masa na kućnom pragu, maltene, linčovala.

U Prizrenu je zapaljeno sve ono što je predstavljalo Srpsku pravoslavnu crkvu: zapaljena je zgrade Bogoslovije, zapaljena je Crkva Svetog Đorđa, eparhijski dvor, goreo je toga dana i Manastir Svetih Arhangela koji se nalazi u neposrednoj blizini Prizrena. Tada je u Prizrenu zapaljena i Crkve Bogorodice Ljeviške iz 13. veka, crkva koju je Unesko uvrstio na listu kulturne baštine.

U Prištini je 120 Srba, koji su godinama živeli izolovani u zgradi "Ju programa”, doživelo nezapamćen teror. Deca su u toj zgradi, u hodnicima, igrala fudbal. Nije bilo bezbedno da izlaze u dvorište, a u školu su išli samo u pratnji UN ili Kfora.

Bio je to život u getou, u zgradi, u gradu, u 21. veku.

A onda je usledio 17. mart. Satima su stanovnici ove zgrade bili zatvoreni u svojim stanovima, dok je masa od nekoliko hiljada ljudi oko njih divljala, pretila, razbijala, palila i pokušavala na sve načine da dođe do njih. Satima su srpske porodice sa malom decom bile skrivene u najudaljenijim delovima svojih domova, čekajući pomoć Kforovih vojnika ili međunarodnih policajaca. Niko na njihov apel nije reagovao.

Gorelo je celo Kosovo i Metohija i svi Kforovi vojnici bili su već raspoređeni. Jedan od stanovnika zgrade "Ju programa” izboden je te večeri nožem. On bi tragično završio da se u jednom trenutku nije pojavilo nekoliko pripadnika irskog i švedskog kontingenta Kfora, inače štabnih oficira i vojnika, koji su se dobrovoljno javili da dođu i spasu jedine preostale Srbe u Prištini.

Nekoliko hiljada Albanaca krenulo je tog jutra iz Prištine ka Čaglavici, prvom većem srpskom selu. Rešeni su bili da Srbe iz toga sela proteraju, strateški im je bila važna Čaglavica. Smetali su im i Srbi koji su upravo u Čaglavici protestovali zbog ranjavanja šesnaestogodišnjeg srpskog mladića u večernjim satima 15. marta 2004. godine. Došlo je do sukoba između Srba i Albanaca, nekoliko meštana sela je ranjeno i zapaljene su kuće na ulazu u selo. U pomoć švedskom kontingentu, koji je zajedno sa irskim Kforom i indijskom i ukrajinskom policijskom jedinicom čuvao selo, došli su pripadnici novreškog Kfora. Sukobi na Čaglavici su toga dana bili najintenzivniji. Ranjeno je više od 30 vojnika i policajaca, bili su pogođeni kamenicama ali su imali i povrede donjih ekstremiteta od vatrenog oružja. U popodnevnim satima, revoltirani Albanci, kreću kamionom na vojnike Kfora u želji da probiju njihovu liniju. Tada norveški oficir puca i ubija dva Albanaca, braću iz sela kraj Drenice, inače dva bivša pripadnika UČK. Norveški oficir prvi put ekskluzivno za RTS, govori o svemu što se tada dogodilo u Čaglavici.

U sukobima sa Kforom ubijeno je toga dana 11 demonstranata. Dvojica su ubijena u Čaglavici, jedan demonstrant stradao je u Uroševcu, jedan u Prištini, jedan u selu Belo Polje kraj Peći, dvojica u Lipljanu, četvorica su ubijena u Kosovskoj Mitrovici, gde su nemiri toga dana i počeli.

U Kosovskoj Mitrovici, Albanci su probali da pređu most na Ibru i da dođu do severnog dela grada. U nemirima, koji su tada nastali na srpskoj strani, poginula su dva civila. U svom stanu koji se nalazio u blizini Ibra, od snajperske vatre stradala je Jana Tučev, na ulici u blizini mosta od puščanog metka nastradao je Borivoje Spasojević. U Kosovu Polju pronađeno je ugljenisano telo Zlatibora Trajkovića, u Lipljanu je ispred svoje kuće ubijen Nenad Vesić, u Gnjilanu je na smrt pretučen Slobodan Perić, njegova majka je od zadobijenih povreda ubrzo preminula. U zgradi Bogoslovije u Prizrenu ubijen je Dragan Nedeljković. Ispred kuće u večernjim satima u selu Drajkovce u blizini Štrpca ubijeni su i otac i sin Dobri i Borko Stolić. Iako je forenzičkom analizom utvrđeno da su Stolići ubijeni iz puške koja je pripadala policajcu Kosovske policije, niko nikada nije osuđen za ubistva počinjena 17. marta.

Sudske presude i pravda obesmišljene su pogrešnim optužnicama, zastarivanjem slučaja, odustajanjem svedoka ili menjanjem iskaza. U više od 60 odsto slučajeva- zatvorske kazne, koje su kosovski sudovi doneli, proizvedene su u uslovne kazne.

A šta su Albanci hteli 17. marta? Koji je bio cilj protesta? Da li su protesti bili organizovani ili su, kako su tvrdili Albanci, oni bili spontana reakcija na tragično stradanje tri albanska dečaka. Odgovore na ova pitanja putem izjave kompetentnih svedoka i sagovornika donosi film "Dosije Kosovo – Pogrom”.

Pogrom 17. marta bio je napad na celokupnu srpsku zajednicu. Toga dana uništavano je sve ono što ima bilo kakve veze sa Srbima: gorele su crkve i manastiri, zapaljene su škole, bolnice, biblioteke, razarane su kuće i domovi, polomljeni su brojni grobovi, ubijane su domaće životinje i ono što je najstrašnije ubijeni su i pretučeni ljudi. Poruka je bila sasvim jasna. Pored želje da Srba više nama na Kosovu i Metohiji, Albanci su želeli da reše i pitanje svoje nezavisnosti. I to je ono što je najtragičnije i najbolnije... Sve to razaranje, vandalizam, taj teror i zločin počinjen u martovskom pogromu, umesto da donese kaznu doneo je nagradu. Samo četiri godine posle martovskog pogroma pojedine zemlje priznale su Kosovo. Posle marta 2004, više nije bilo razgovora ni o standardima, ni o statusu, ni o standardima pre statusa. Bilo je potrebno, kako su govorili, "umiriti frustrirane Albance”.

Dokumentarni film "Pogrom” deo je serijala "Dosije Kosovo”. Do sada su na RTS-u emitovani dokumentarno- igrani filmovi ovog serijala: "Devedeset osma”, "Račak”, "Žuta kuća”.

Autor filma: Slađana Zarić

Reditelj: Milan Jovanović

Direktori fotografije: Simo Dimitrić i Nikola Đurović

Novinari Vesna Ilić i Milena Miletić

Montažer je Marko Vujović, tonski snimatelj Marko Buđan, grafički dizajner Nebojša Tesla, dizajner zvuka Bojan Mangović.

Kompozitor: Vladimir Tošić

Film je urađen u produkciji Informativnog programa Radio-televizije Srbije