Борков и Картеров мир у Босни

Картер је умро у 101. годиниу живота. Рођен је 1. октобра 1924. године у Плеинсу, Џорџија. Од оца Џејмса је научио да узгаја кикирики, а од мајке Лилијан Картер да буде баптиста и миротворац. Био је амерички председник у једном мадату од 1977. до 1981. године, када је упамћен као заговорник високих пореза и камата, па га средњи слој Америке и пословни свет није превише волео.

"Картер је био председник Картер центра, мировне институције коју је основао ради изучавања кризних ситуација и превазилажења ратних сукоба у свету. За њега сам први пут чуо када је у Белој кући крајем седамдесетих година прошлог века примио југословенског председника Јосипа Броза са супругом Јованком", сећа се доктор Борко Ђорђевић, пријатељ Џимија и Розалин Картер.

Наредних година доктор Ђорђевић је оперисао америчке прве даме, да изгледају лепше и млађе, па и саму Розалин Картер, која му је помогла да се приближи Џимију, првом човеку Картер центра.

"Уз помоћ Розалин Картер открио сам да је Џими Картер као председник САД сарађивао са Титом и Југославијом. Јосипа Броза је корстио као свог шпијуна и курира, који је Леониду Брежњеву, првом човеку Совјетског Савеза, носио тајна писма и договоре око нуклеарног разоружања света", открио је пластични хирург и републиканац Борко Ђорђевић из Калифорније

Када је Тито умро 1980. године Картер и Брежњев су се договорили да му дођу на сахрану у Београд. А онда се Брежњев предомислио и послао Картеру поруку да неће доћи. Џими Картер је одустао од пута у Београд и на сахрану Јосипу Брозу послао своју мајку. Вођа СССР-а Леонид Брежњев је преварио бившег америчког председниак и дошао на Титову сахрану. Да би исправио своју грешку што се није опростио од свог пријатеља и тајног курира Тита, Картер је касније посетио Београда и разговарао са Цвијетином Мијатовићем, тадашњим председником СФРЈ.

"Слободан Милошевић је почетком деведесетих, пошто су САД и УН увеле санкције СРЈ тражио Картера да га замоли за сарадњу и помоћ у ослобађању Србе и Црбе Горе од америчке блокаде. Милан Милутиновић, наш амбасадор у Грчкој имао је задатак да контактира Картера, али га је овај одбио. Мени је Радован Караџић, председник Републике Српске рекао д аон жели да сарађује са Џимијем Картером као миротворцем у БиХ. Ступио сма преко госпође Розалин Каретер са Џимијем у везу и он је пристао да дође у Босну да помири Бошњаке, Хрвате и Србе. Било је то тачно пре тридесет година", сећа се данас др Бортко Ђођревић.

 Пре интервенције

Први ангажман Картера у сукобу догодио се у јуну 1994. Караџић је тражио начин да поновно уђе у преговоре и понуди уступке. У његовим писмима Картеру рекао је да постоји велики притисак унутар вођства босанских Срба да прихвате лош план Контакт групе. Картер је одговорио босанским Србима да ће, ако и Караџић и Милошевић изразе интерес, Картер центар бити спреман да се приватно посаветује са овлашћеним изаслаником да процени које би могле бити потенцијалне предности од непосредног укључивања Картера.

Одговор је стигао Џимиу Картеру у облику руком писаног писма од самог Радована Караџића. У писму је затражио да Картер посети Караџића на Палама, у седишту руководства босанских Срба, и понудио да пошаље неколико изасланика да посете Картера у Џорџији да разраде тачно оно што је Караџић имао на уму. Након саветовања са председником Билом Клинтоном, Картер је пристао да прими изасланике у свом дому у Плаинсу за око седам дана.

Клинтон је рекао Картеру:

"Можеш да водиш мировну политику у БиХ, али само као цивил и грађанин САД, а не као политичар из Вашингтона„.".

Делегација босанских Срба стигла је у Атланту увече 13. децембра 1994. Чинили су је Том Хенли, адвокат из Лос Анђелеса који је иницирао контакт; Борко Ђорђевић, лекар и натурализовани амерички држављанин српског порекла, колега Караџића на Медицинском факултету и неплаћени консултант за питања босанских Срба; и Славко Лазаревић, Караџићев виши саветник за безбедност. Током састанака са Барнсом и Нојем те вечери и током вожње од Атланте до Плаинса следећег дана, делегација је разговарала о томе што су хтели од Картера.

Њихов циљ је био да доведу Картера на Пале да се сусретне са Караџићем што је пре могуће. Они су рекли да је Караџић видео у Картеру пут да босански Срби крену према новом прекиду непријатељстава, што затим доводи до наставка мировних преговора. Караџић, који је био изолован од стране Милошевића и Контакт групе, је тврдио да је једини стварно надлежан за збивања у Босни и да му је потребан пут да поновно уђе у разговоре.

"Караџић је сматрао да је Картер прихватљив појединац преко којега је могао направити уступке које претходно није хтео направити. Наша делегација је оценила неслагање између Караџића и Милошевића као непомирљиво на основу њихових различитих визија за будућност: Караџић је хтео демократију; Милошевић је хтео комунистичку Велику Србију", објашњавао је др Борко Ђорђевић.

Представници Центра рекли су делегацији да би требало предузети неке видљиве радње које би показале Картеру да Караџић може и да ће касније спровести значајне обавезе. Делегација се сложила, а две групе су одабрале неколико мера које је Караџић могао спровести пре Картерове посете. Мере су одабране да покажу да Младић и војска подносе извештаје Караџићу и да је Караџић озбиљно спреман да се побољшају услови за све стране. Делегација је контактирала Караџића из "The Kozy Korner", локалног ресторана у Плаинсу, пре одласка код Картера кући. Караџић је прихватио предлог, указујући да ће реаговати позитивно ако Картер затражи следећих шест мера као предуслов за своје учешће:

- Допустити слободно кретање редовних хуманитарних конвоја УН-а у целој Босни;

- Уклонити сва постојећа ограничења за слободно кретање представника УНПРОФОР-а;

- Пустити све муслиманске ратне заробљенике од деветнаест година или ниже;

- Поштовати примирја око Сарајева;

- Отворити сарајевски аеродром; и

- Гарантовати људска права сада и у будућности.

Картер је тада разговарао телефоном директно са Караџићем, који је прихватио услове за Картерово ангажовање. На основу тог разговора са делегацијом, Картер је позвао председника Била Клинтона и обавестио га да је у току успешно спровођење шест мера, да планира да путује у Босну као приватни грађанин и заступник Картер Центара.

Клинтон је изразио одређени скептицизам о вероватноћи успеха, али је био задовољан трудом и подржао путовање. За неколико сати, медији су били обавештени о могућој мисији, са намером да полазак буде за три дана, 17. децембра 1994. године.

 Мир од 4,5 месеца

Картер Центар провео је већи део идућих неколико дана одржавајући везу са америчким Стејт департментом и УН-ом, у праћењу спровођења договорених мера и договорима за путовање у Сарајево. Картерови људи су разговарали о мировној мисију у Босни са помоћником америчког државног секретара за европска и канадска питања Ричардом Холбруком и Томасом у Вашингтону 16. децембра, представницима Централне обавештајне агенције, Савета за националну безбедност, а Стејт департмент је информисао Џимија Картера.

Они су саветовали Картера да би могао помоћи у покретању мировног процеса покушавајући да увери стране да пристану на обуставу ватре и радећи оно што може да их врати за преговарачки сто како би разговарали о територијалној размени. Остале тачке разговора односиле су се на важност очувања Босне као јединствене, мада лабаве државе; Однос између Милошевића, Караџића, Младића и ситуација у Бихаћу, где су се догађали најжешћи сукоби; и степен у којем је Караџић испуњавао шест предуслова.

"Након тих разговора, Картер је одлучио да крене на пут за Загреб преко Франкфурта као што је планирано 17. децембра. Ако шест мера не буду битно испуњене у време када стигне у Загреб, он неће ићи даље за Сарајево. Све је било у реду и Џими и Розалин су стигли у Сарајево, и после посете Алији Изетбеговићу отишли код Радована Караџића на Пале", памти др Ђорђевић.

Картерови су били задовољни посетом, дочеком и разговорима са Србима на Палама. Миротворац Џими Каретер је убедио Радована Караџића да са супротном страном потпише Мировни споразум, да се обуставе војна дејства, да се утврде нове границе српске и бошњачке стране у БиХ, да мир влада како би људи слободно живели.

"Мир је склопљен на задовољство и Бошњака и Хрвата и Срба у БиХ. Трајао је пуна 4,5 месеци. Спасени су многи људски животи и имовина српског народа. Нажалост, председник Бил Клинтон није био задовољан миром, јер је веровао да Немачка врши притисак да придобије званично Сарајево за себе, па је рат настављен у пролеће 1995. године. Ипак, УН и Нобелов комитет су Џимију Картеру као миротворцу 2002. године доделиле Нобелову награду за мир, а г. Картер се мени лично захвалио и рекао да ову награду дели са др Борком Ђорђевићем", открио је наш републиканац из Калифорније, који је ове догађаје описао у књизи „Стаклени мир".

Мировна мисија Џимија Картера је коштала америчке Србе пола милона долара. Мир, али и пријатељство које су сковали Картер и Караџић, Розалин и Љиљана Караџић вредели су више од овог новца. Зато се може рећи да је данас, на 30 годишњицу мира у Босни, у легенду отпутовао српски пријатељ Џими Картер.